Преподобни Симеон Мироточиви – Стефан Немања.
Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. Године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. Фебруара 1200. Године.
Српска Православна Црква Светог Симеона Мироточивог молитвено прославља 13. фебруара по јулијанском (26. фебруар по грегоријанском каленадару).
Детаљно житије Светог Симеона Мироточивог, које је написао Свети Јустин Поповић, можете пронађи на овој адреси.
Аудио запис житија Светог Симеона Мироточивог можете да преузмете овдје.
Послије више од осам вјекова од његовог упокојења, Свети Симеон Мироточиви молитвено заступа свој народ пред Престолом Господњим. У његову част је подигнуто више храмова широм свијета, а уз Божју помоћ ће наша парохија подићи храм Св. Симеона и у Утрехту.
Поред молитвеног присуства којим прати вјерни народ кроз вјекове, Свети Симеон Мироточиви је за собом оставио и бројне задужбине, али и чудотворну лозу.
Када се монах Симеон упокојио (13. фебруара 1200. године), био је сахрањен у наосу католикона, уз јужни зид. По казивању Доментијана, писца Живота Светог Саве и Живота Светог Симеона, за време службе је потекло миро из гроба и из Симеоновог лика на зиду. И одмах је почело да чини чуда. Године 1207, у пратњи групе хиландарских монаха, Сава је пренео очеве “целе и нетакнуте” мошти у Србију и похранио их у манастир Студеницу. Тако је испунио очеву последњу жељу да почива у “земљи отачаства свога” и ради мирења завађене му браће, онда су хиландарски монаси неутешно плакали. Тада се Свети Симеон јави у сну игуману Методију и каже му како је потребно да његове мошти буду пренете на родну груду, али да ће за утеху хиландарском братству из празног гроба његовог изнићи лоза и докле год она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару да почива.
Та лоза се одржала и до наших дана. Иста сваке године без изузетка богато рађа, иако јој се осим обрезивања, никаква друга нега не указује, нити се какве мере против филоксере или других болести и штеточина предузимају, што представља велико чудо Божије, и тиме велику моралну утеху и духовно ободрење за наше Хиландарско братство, а и за све верујуће Србе.
Симеоновој лози се приписује чудотворна моћ. Много је сведочења да је бесплодним супружницима, који су чврсто веровали, даровала пород. Најпознатији такав случај збио се у 16. веку када је солунски паша, благодарећи овом грожђу, добио наследника. У знак захвалности, он је 1582. године поклонио Хиландару велико имање ван граница Свете Горе, звано Каково, с којег манастиру и данас пристижу највећи приноси. Чак је и свог сина послао да буде монах у Хиландару, али су га хиландарци одговорилиод тога видевши да му није мило.
Свакоме ко затражи, Хиландарци дају ово грожђе са упутством за употребу. Симеонову лозу Светогорци сматрају једним од своја три највећа чуда и верују да ће наступити крај времена када она буде увенула.
Извор: сајт Манастира Хиландар
