Orthodoxe Parochie Heilige Simeon de Mirreschenker

Блог пост / blogpost

“Где ти је муж?” (први део)

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
„ГДЕ ТИ ЈЕ МУЖ?“

На почетку бих се обратио људима који се већ налазе у браку, а затим ћу рећи и неколико речи онима који још нису учинили тај корак.
У наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: „Да, сада смо у браку! Сада је то заувек!“ Знали су да након венчања нема пута назад: брак се не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада. Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће – људи су такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале, догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви…
Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне браку јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може упоредити са великим кандилом – ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо почети да се смањује и на крају дa се угаси. А за то заправо и није потребно много труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит[1]:
– Да ли си ожењен?
– Нисам.
– Значи да си јако срећан!
– Зашто тако говориш?
– Јако је тешко бити ожењен баћушка, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са дивљењем размишљам о Светогорцима.
– То није добро.
– Зашто?
– Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку. Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: „Какав је овај подвижник!“ и потпуно друго када говориш: „Шта ми је уопште требало да се оженим?“
Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу. Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом „половином“ – шта рећи, то није лак подвиг.
Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите:
– Слава Богу! Код нас је све у реду!
Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло „код нас је све у реду“ о чему сте говорили? „Све је у реду“ – постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што се догађа код куће. Хероји – то су они међу вама који су у браку и заиста имају породицу.

Један човек ме је неко време након свадбе питао:
– Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом?
– Тако и јесте, живећеш само са њом.
– То је јако тешко – рекао ми је он – разумеш ме, као млад сам живео другачије. Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе да препознам.
Одговорио сам му:
– То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод. И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити, то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање.

Неки човек ми се након десет година брака пожалио:
– Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам се оженио овом женом.
– Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе – и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други човек.
– Зашто се тако догађа? – питао ме је.
Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности, љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право „ја“. То је истина.
У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или ресторану „случајно“ проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао:
– Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу!
Девојка му је одговорила:
– Не, љубави, не брини се, све је у реду!
Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим, ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује:
– Је л’ си се вратио коначно? Где си се скитао свe време?
Када седне да руча, жена не престаје:
– Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране!
Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је:
– Шта тебе толико нервира у твом мужу?
Да ли знате шта ми је одговорила:
– Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а ја то слушам.
Онда сам је питао:
– Шта, зар си то тек сада схватила?
– Не, али је сада то почело да ме нервира!
Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер, открива карактер људске душе – како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно показивати своје право „ја“.
На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним. Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима. Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића, имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и измениш свој „его“. Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други променити.

Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила:
– Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени!
Тада је свештеник одговорио:
– Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити?
Жена је била неумољива:
– Учинићу све да буде добар!
Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме, ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом.

Размислите, да ли волите оне са којима живите?
Једном приликом сам питао једног мушкарца:
– Да ли волиш своју жену?
– Да, волим је!
– Како би то показао?
– Волим је, шта још треба да урадим?
– Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли знаш које је њено омиљено јело?
– Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не?
– Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све њене особине, све што воли.
Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да је знао све тајне њеног живота. Питао сам га:
– Шта јој се свиђа више од свега?
– Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле!
Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем:
– Мене муж не разуме, не осећа, не примећује.
Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много, много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно. Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи.
Неки супружници ми говоре:
– Ми се никада не свађамо!
– Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да кажете једно другом?
Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе, постати свестан шта она жели, шта јој недостаје.

Један човек је о томе рекао јако лепо:
– Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит – у јелу, топлини, љубави. Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже свет око мене.
Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће.
Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је:
– Зашто си толико узнемирена?
Одговорила ми је:
– Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном.
Рекао сам јој:
– Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се тако осећаш и како се тако нешто догодило?
Ево шта ми је испричала:
– Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу: „Хајде да се прошетамо негде!“, и као одговор стално чујем: „Не могу, немам времена!“; „Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште, кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући.“ – „Не могу, морамо да платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!“ Направила сам нову фризуру а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи – оно што већ годину дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово?
Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот.
– Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада… сада ме једноставно не примећује.
Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех. Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом половином? Да ли је она задовољна са тобом?

Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог:
– Шта ти пружаш својој жени?
– Дајем новац. Сваке недеље!
– Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно?

Једна жена ми је једном приликом испричала:
– Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим га: „Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!“ – „Слушам те ја, одговара ми он, хајде, кажи шта си хтела, уморан сам!“ И тако сваки пут… Већ одавно не говоримо међусобно са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се скрасим некако.

Размислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У групи ризика се налазе породице у којој један од супружника не „насићује“ оног другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ни један развод се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми онда говоримо другим људима: „Готово је! Развели смо се!“ Заправо, бомба не експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата. Или ако и разуме, говори:
– Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име!
Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да се ослободи? Шта ће се онда догодити?
Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже:
– Хвала ти, узећу само мало!
Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима – неће имати шансе.
Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде гладан и жедан.
Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми за ово што ћу сада рећи – не говорим то као осуду – посебно треба жене да пазе, јер су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га освоји али и изгуби.
У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи:
– Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве!
Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак.

Једно дете ме је питало:
– Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је викала: „Ја сам у праву!“, моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: „у праву сам!“. Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву?
Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао:
– Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио.
Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:
– Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу „Лош“, распните Мене и ви ћете постати добри.
У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.
Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке.[2] Први у томе треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати! Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и одсуства жеље да се прилагодимо.
Једна девојка ми се пожалила:
– Оче, код куће сви патимо због мајке.
– Зашто? Зар је толико лоша?
– Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо.
– Је л’ си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању да издржите?
– Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома црквена особа.
О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо – да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље. Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа.
Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га. Сетиш се како ти је недавно рекао:
– Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те уопште не виђам.

подели објаву / deel de blog

Повезане објаве / gerelateerde posts