Goddelijke liturgie1711274400 24/03/2024 10:00 - 12:00

Orthodoxe Parochie Heilige Simeon de Mirreschenker

Јереј Миљан Лапчевић: На делу је велики испит вере!

Ако сада поклекнемо, шта ћемо радити када пред нас буду стављена још већа искушења, упитао се јереј Миљан Лапчевић

 Продужени полицијски час у време Васкрса учинио је да ће и Црква Силска Светог духа на Апостоле у сремскомитровачком селу Шашинци на најрадоснији хришћански празник остати празна. Овако нешто се, кажу старији мештани села, не памти, а да се ради о јединственом случају сведочи, како истиче шашиначки парох јереј Миљан Лапчевић и целокупна историја Цркве. Тако се показало да у народу који себе у огромном проценту сматра православним више не вреди ни она стара да „без невоље нема богомоље“.

И пре званичне забране кретања, оптерећени страхом, Шашинчани су, прича Отац Миљан, почели све слабије да долазе у Цркву, тако да увођење полицијског часа представља само кулминацију процеса који је већ био у току.

„У почетку је било неизвесно и како ћемо ми свештеници служити. Ја сам чврсто решио да не одустајем од Богослужења чак ни тада, али се брзо дошло до, за нас свештенике, начелно говорећи, задовољавајућег решења. Вечерње је до даљњег обустављено, али се у подне сваки дан служи Молебни канон Пресветој Богородици, тако они који желе да дођу у Храм, могу то да учине сваки дан, да се исповеде, да попричају о стварима које их муче, да упале свећу, да се помоле, каже парох шашиначки.

Упркос свему, додаје, у Цркву тренутно долази мало Шашинчана.  „Страх је велик и чудно је то што се рецимо људи плаше да уђу у храмове, али редовно улазе у супермаркете и продавнице, праве гужве и тиме се још више излажу могућности да буду заражени. На делу је велики испит наше вере и питање је ко би на њему прошао и шта би Христос видео када би дошао међу нас, да ли би затекао међу нама веру… Има људи који кажу да у Цркву не улазе због вируса, а при томе их можете срести по продавницама. На делу је и велико фарисејство које се нарочито види када је у питању Света тајна причешћа. Срамотно је то што се причешће у немалом делу јавности апострофира као највећа опасност. Тако смо сведоци да је оно најсветије, оно што побеђује смрт, проглашено готово за извор смрти, за опасност. Ако погледате шта се дешава у Италији и Шпанији, то су католичке земље, тамо причешћа нема или се одвија на „безбедан“ начин, па смо опет били сведоци велике смрти. Дошли до тога да се бавимо теологијом без аскезе, а Хришћанства без подвига нема. Под утицајем протестантског духа, ми сада покушавамо да „рационално“ објашњавамо веру, а при томе то „рационално“ као по правилу значи нехришћанско, неправославно. Тако лако долазимо до страха и приче антисептицима, о смрти уместо победи над смрти… у суштини показују се маловерност и фарисејство, а то је оно најгоре чему управо сведочимо. Ако не верујете да је у путиру Христос, да се причешћујете Христом и ако не верујете да Христос може да сажеже један вирус, онда сте ви у проблему. То није питање негирања постојања вируса, већ је питање ваше вере у Христа“, напомиње отац Миљан.

Све што се последњих недеља дешава, сматра отац Миљан, само је показатељ више да иза сцене стоји архи-непријатељ Христа и човека.

„Православље успорава долазак Антихриста. Оно га не може зауставити јер је његов долазак проречен Откровењем, како би Христос поново дошао и поново га поразио. Једино што можемо јесте да користимо време које имамо за те дане. Свака озбиљна војска и држава, који планирају и гледају у будућност спремају се за одбрану од својих непријатеља. Самоизолација је најбоље средство да сада када имамо времена на претек поразмислимо о тим стварима. Ако сада поклекнемо, шта ћемо радити када пред нас буду стављена још већа искушења? Од тога се морамо заштити, а један од начина, када све ово прође јесте и да онима који су показали да у суштини нису верници, објаснимо кривицу и да сносе одговорност за оно што чине, како се иста ствар не би поновила ни њима ни нама. У Јеванђељу Христос каже да ће се Он пред Својим Оцем одрећи свакога ко се одрекао Њега. Бог јесте Бог љубави и праштања, али само у оној мери у којој је наш живот – живот у Христу. Не можемо ми данас бити Хришћани, сутра не и при томе очекивати да нам се све опрости тек тако. Православља нема без подвига, а опет знамо и то да је подвиг често нераздвојан од мучеништва. Па сад, на нама је да одлучимо. Свако ко је крштен, дужан је да се у складу са крштењем и понаша, а то није лако“.

Помоћ ближњем

„Гледано из угла Православља, на провери није само наше поштовање правила и прописа Цркве, већ се проверава и то да ли у свакодневном животу живимо онако како наша вера налаже. И ту имамо на делу лицемерје, па видимо да се неких ствари сетимо само када је тешко. Ту пре свега мислим на помоћ ближњима који се муче, чији проблеми не зависе од тога да ли смо сви ми оптерећени неким вирусом или не. Као Црквена Општина, ми смо помогли социјално угрожене мештане Шашинаца, а то смо чинили и пре свега овога, то је део нашег свакодневног живота. Људи живе тешко и пре и после и за време короне. Многима од њих ова ситуација није чак ни погоршала стање у којем се налазе. Нама треба лични преображај, који је остварив само кроз Литургију, а пружајући помоћ другима не себе, него Христа ради, ми смо на добром путу да до преображаја дођемо, каже јереј Миљан Лапчевић.

 

Пандемија грипа и Свето Причешће
(митрополит Месогијски +Николај)

Драга моја браћо,
наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”.
Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.
Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?
Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?
Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Свете Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.
Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.
Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.
Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије.
Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у Енглеској и на Н.Зеланду (као и раније католици у оба вида и хлеба и вина- прим.прев), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских “цркава” од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.
Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији” – нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације – већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.
А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.
Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави.”
Митрополит Месогијски
+Николај

Епископ Сергије: Имамо ли (данас) разлога за славље?

Као и сваке године, у вријеме пред надолазећу прославу међународне Нове године, постављамо себи питање: да ли смо, уистину, хришћани какви требамо бити или нас је дух Запада у потпуности поробио, обеснажио и духовно обешчастио?

Није могуће звати се православним хришћанином, а с друге стране одбројавати дане и часове док сатови на градским трговима не откуцају поноћ. Тек тада, у свјетлу градских тргова и бљештавилу скупоцјеног ватромета, загледајмо се у сопствени духовни бездан, у којем, сем таштине овог пролазног свијета, нећемо наћи ништа друго, а нарочито не Онога чије Оваплоћење радосно празнујемо седам дана касније. Или, што би рекао Авва Јустин: „Каква тмина, каква помрчина!“

Знајући да необожен људски дух стреми само пролазном и ништавном, варљивом и пропадљивом, а имајући некад на уму ово што ми данас имамо пред очима, Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски, прије готово седамнаест вијекова је рекао: „…Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и уљепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично… Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима…“

Како тада, тако је и данас. Много тога се промијенило око нас, а мало у нама. И даље смо они исти. Лутамо, тумарамо, тражећи себе у нечему гдје нас нема нити нас је икада и било. Хришћани смо на уснама, а све мање у срцу, на дјелу.
Градимо храмове, пустошимо душе; славимо славе, а не причамо са ближњима; на зидовима иконе, а испод тих истих икона, на телевизији, гледамо Задруге, Парове, Фарме… Лажемо једни друге, а највише Господа, Који нам двије хиљаде година поручује да се све пошасти „изгоне постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).

Можемо ли се молити и постити на улицама и трговима, уз полуголе пјевачице и хектолитре пива? Не. Не можемо. Зато ће већина изабрати ово друго, а пост и молитву оставити за старост, када ће човјек, потрошен од свијета и у свијету, ваљда коначно потражити изгубљеног себе.

На крају, занемаривши незанемариви пост, упитајмо се као Срби, имамо ли разлога за славље на трговима, у кафанама, у породичним домовима?

– Имамо ли право на славље док наша браћа у Црној Гори пате више но икад откако је турска чизма напустила ову древну српску земљу?

-Имамо ли право на славље док злослутни пир Мила Ђукановића пријети да затре све српско и истински православно од Котора до Пљеваља, од Плава до Никшића?

– Имамо ли право на славље док наша браћа блокирају тргове, улице и мостове, не би ли мафијашка хунта повукла Закон који је све мање Закон, а све више неправни акт којим се допушта силоватељу да посједује своју жртву?

– Имамо ли право на славље док наша браћа на Косову и Метохији бију битку за голи опстанак, док јужно од Ибра живе у гетима као Јевреји током Другог свјетског рата?

– Имамо ли право на славље док нас је мање из године у годину, док нас све више одлази у бијели свијет у потрази за послом него што нас се рађа?

Безброј питања, а одговор један: народ који нестаје радује се сопственој смрти. Умјесто да се сви саберемо око Богомладенца Христа, ми ћемо лудовати по трговима, обешчашћујући пост који је у току.

Нека се свако од нас запита за своју одговорност пред Богом и историјом, пред прецима и потомцима, да бисмо могли направити радикалан заокрет у души и животу, да бисмо са ивице провалије, покајањем, нашли истински пут, као ономад Мојсије у земљу хананску.

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић: Пост – време проналазака

За многе хришћане, укључивши и православне, духовност је само привремено  и повремено занимање. Темпо нашег дневног живота и наше прекомерно поклањање пажње  бригама овога света остављају нам мало или нимало времена које би могли посветити духовности. Ради тога, за велики број хришћана духовност је  непознато или веома мало познато и веома ретко доживљено искуство.

У музици израз ленто захтева од онога који свира да успори темпо свога свирања. На енглеском језику лент значи пост. Тако је, дакле, и пост време у нашем живота када треба да успоримо темпо свога живота, да изменимо његов правац и да усредсредимо своју пажњу и напоре на духовне а не на световне ствари и  интересе. Слично астронаутима који, да би открили нове светове, морају да напусте земљу за краће или дуже временске периоде, тако исто и ми се морамо одвојити од свакодневне рутине нашег живота и од уобичајених брига само за материјалне ствари, да бисмо доживели духовност и да бисмо испитали и пронашли лепоте духовног живота.

Листа проналазака које можемо постићи за време поста (или, уосталом,  у  било које друго време) ако време и пажњу посветимо духовним стварима, доста је дугачка. Ради лакшег прегледа, они су овде изнети у неколико важнијих категорија. Осим тога, није могуће поставити сва питања одједном или у једној прилици.  Међутим, поставити макар нека од њих овом приликом и на овом месту, може послужити као модел како овом процесу приступати.

а. БОГ

= Колико је стварно Његово постојање за мене лично?

= Колико је и на који начин стварност Његовог постојања одражена у мом понашању и делању?

= Које место Он заузима у мом животу?

= Да ли живим по Његовој  или по својој вољи?

= Да ли ми је  близак онолико колико је потребно?

= Колико му стварно припадам?

= Колико му пажње и времена посвећујем?

= Које и какве су препреке између Њега и мене?

=  Колико често Му се молим ?

= Да ли у својим молитвама само тражим нешто, или Му и захваљујем за примљена доброчинства?

= Да ли се молим само за себе или и за друге?

= Колико стварно волим Бога, а колико Га се само бојим?

б. СРЕДСТВА ДУХОВНОСТИ

= Колико сам упознат са Светим Писмом?

= Колико често га читам?

= Колико га разумем?

= Да ли се ослањам на црквено тумачење Светог Писма, или на неправославна тумачења,  или имам своја лична?

= Колико је мој лични живот у сагласности са принципима и правилима изнетим у Светом Писму ?

в.  ЦРКВА

= Да ли знам шта је Црква стварно? Не шта је по мом личном схватању, него шта је стварно, шта је наш Господ Исус Христос хтео да она буде?

= Какву улога игра Црква у мом личном животу ?

= Колико је за мене Црква верска установа, а колико нешто друго?

= Шта добијам од Цркве?

= Шта дајем Цркви?

=Да ли сам свестан божанске природе Цркве, или само људске?

=  Како често одлазим у цркву ?

г.ВЕРА

= Колико је јака моја вера у Бога?

= Колико је искрена моја вера?

= Шта доприноси њеном оснажењу а шта ослабљењу?

д.РЕЛИГИЈА (ВЕРСКА ПРИПАДНОСТ)

= Колико је православно моје православље?

= Зашто сам православан ?

= Шта знам о православљу, њеним догмама, историји и закону?

=Могу ли другима, православним, а особито неправославним, објаснити шта ми православни хришћани верујемо?

=  Шта и колико знам о Седам Васељенских Сабора?

= Зашто ми православни употребљавамо крсни знак?

= Шта знам о седам светих тајни свете Православне  Цркве?

= Колико често примам свету тајну причешћа?

= Да ли знам десет Божјих заповести и да ли се њих придржавам у свом животу?

=Да ли ми је познато за које две заповести је Господ Исус Христос рекао да су најважније?

= Да ли знам православно исповедање вере (Вјерују)?

= Колико молитава знам напамет и колико често их произносим?

= Да ли је моја молитва само механичко изговарање речи или искрени разговор са Богом ?

ђ. БОГОСЛУЖЕЊА

= Да ли ми је познато да света литургија није једино православно богослужење?

= Да ли знам која су остала богослужења и колико их има?

= Да ли присуствујем некима од њих, или само светој литургији?

= Да ли редовно присуствујем светој литургији?

=Шта знам о црквеним песмама које се певају на православним богослужењима?

=У вези са певањем црквених песама: шта сматрам као најважније:

  1. њихове мелодије; 2. језик на коме се певају; 3. поруке које оне садрже?

= Колико црквених, богослужбених, литургијских песама ја знам?

е.  УЧЕЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА

= Да ли знам ко су свети Оци?

= Колико њих знам по имену?

= Да ли знам биографије макар неких од њих?

=Да ли схватам колико губим ако нисам упознат са њиховим животом, делима и учењем?

ж. СВЕТИТЕЉИ, ИКОНЕ, ФРЕСКЕ И КАЛЕНДАР

= За иконе, а тако исто и  за фреске, се често каже да су оне  прзори ка небу отворени, што заиста и јесу. Нажалост, протестанске секте су потпуно затвориле и укинуле ове прозоре. У светој православној Цркви они су сачувани иако, говорећи фигуративно, они су понекад затворени завесом нашега незнања. Неке особе их разумеју само као унутраше украсе цркве који додају њеној лепоти и молитвеној атмосфери. Други знају заначење и функцију икона и фресака, али не могу да препознају светитеље који су иконографисани на иконама и фрескама, осим ако су и њихова имена написана. Међутим знање имена и функције иконографисаног светитеља није довољно да би се имала корист од присуства икона и фресака у нашим црквама и домовима. Ни иконе, ни фреске, ни календар који садржи имена стотине и хиљаде светитеља не могу нам бити од икакве користи осим ако знамо биографије иконографисаних светитеља, да бисмо покушали да следимо њиховим путем. Ради тога је изванредно важно да се упознамо са биографијама светитеља. У вези са тим ево неколико питања које сваки од нас треба себе да пита:

= Да ли схватам колико је календар свете православне цркве  занимљив и важан докуменат?

= Колико и шта  знам о црквеној години?

= Шта знам о главним празницима свете Православне цркве?

= Календар садржи хиљаде имена светитеља које поштује и празнује света православна црква, на тај начин указујући на чињеницу да светитељство може бити заслужено од особа разних узраста, полова, боје и националности. Да ли ова чињеница ишта говори и ишта значи за мене?

=Да ли ми је познато да је сваки дан у години посвећен једном или неколицини светитеља?

= Шта знам о светитељима чија имена налазим у календару?

= Како могу следити примеру тих светитеља ако немам појма ко су они били и чиме су заслужили светитељство?

= Шта знам о светитељу кога прослављам као своју крсну славу?

= Да ли знам тропар и кондак светитеља кога прослављам као своју крсну славу ?

з. БЛИЖЊИ

= Кога сматрам својим ближњим?

= Колико ми је стало до потреба ближњих?

= На који начин показујем да ми је стало

=Колико напора улажем да помогнем ближњима, духовно, морално и финансијски?

= Да ли сам икада некога учинио бољим или сретнијим?

=Да ли сам икога учинио несрећним, разочараним, ојађеним или огорченим  својим речима или поступцима?

= Да ли се односим према другима како бих волео да се они односе према мени ?

и. О САМОМ СЕБИ

= Да ли заиста познајем себе?

= Да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно?

= Које су моје погрешке и слабости?

= Да ли сам равнодушан према својим погрешкама и слабостима?

= Који су моји таленти и да ли их користим?

= Да ли живим у миру са другима?

= Да ли сам вољан да другима праштам ?

 

ј. МОЛИТВА И ПОСТ

Позната је чињеница да у нашем  хедонистичком друштву наше тражење задовољстава често утиче на наше понашање.  Недостатак самодисциплине појединаца објашњава многа зла којима је презасићено наше друштво. Да би задовољили своје прохтеве и страсти, појединци се користе свим средствима, укључујући и злочин. Не само одрасли већ и омладина, па понекад и малолетници почињавају незаконита и злочиначка дела. Очевидно је да су, говорећи библијским језиком,  многи појединци у нашем друштву обузети демонима.

Лек за ово и овакво стање је вековима стар и дефинисан у Светом Писму као пост и молитва. Свето Писмо и свети Оци говоре о суштини и намени хришћанског поста. Наш Господ Исус Христос је оставио поруку, прибележену у светим јеванђељима по Матеју 17:21, по Марку 9:29 да су молитва и пост тај лек. Међутим, Протестанти су одбацили пост као непотребан. Чак и међу православним хришћанима неки се придржавају једног, а изостављају друго, иако је пост без молитве само обична дијета. Жалосна је чињеница да и наш хришћански пост постепено и све у већој  мери постаје искључиво, или бар првенствено, физички пост, или дијета. Све је мање духовна и душеспасавајућа активност. На другој страни, молитва без поста је само полумера у борби противу страсти и рђавих навика. Ради тога треба да се запитамо:

= Знам ли шта је суштина и сврха хришћанског православног поста?

= Да ли сматрам да је само уздржавање од извесне хране у једном одређеном временском периоду сврха и смисао поста?

= Да ли се молим и постим у од цркве одређеним постовима?

= Шта сачињава духовну страну мога поста ?

Као што је већ напоменуто, питања постављена овде нису ни сва ни једина које треба себе да запитамо. Осим тога, само искрени  одговори на свако од горњих питања воде ка проналасцима поменутим у почетку овог излагања. Није касно за свакога од нас да кренемо путем који води ка проналасцима у духовној области. А то је заиста пут који  на који вреди кренути!

Монровил, Пенсилванија

 

ПРИЧА СТАРЦА ГАВРИЛА – модерни верници ни не знају шта је пост

Ако се пости само храном, онда је у питању обична дијета.

Многи не знају шта је заиста пост, па воденицу окрену на своју воду. Конзумирају алкохол, цигарете, спопадају жене, свађају се са родитељима, партнерима и пријатељима, али не једу храну животињског порекла и мисле да је довољно! Верујемо да ће вам ова прича о старцу Гаврилу Грузијском помоћи да схватите шта пост заправо значи.

Многи православци праве велику грешку током поста, а да тога нису ни свесни

Преносимо причу у целости:

„Питао сам старца Гаврила како да постим, нисам слутио тада шта ће ми рећи. Када сам га то питао он ме је погледао, ћутао неко време, а онда ме повео у страну да нико не чује. Испричао ми је цео мој живот, све моје грехове које сам учинио од детињства, као да је био поред мене.

Био сам јако потресен. Запрепашћен. Почео сам да плачем. Када сам се прибрао опет смо сели, старац је био јако благ и тешио ме.

Онда је донео неко послужење и рекао: „Ајде узми, послужи се мало.“ Онако узнемирен рекао сам: „Оче, не могу сад ништа да једем.“

Старац Гаврило је тада одложио послужавник и рекао: „Ето дете моје, то је пост. Кад видиш своје грехове, па од бола не можеш да једеш.“

„Напрасни верници“ су заборавили, а многи вероватно никада нису ни чули за речи и тумачења владике Николаја Велимировића који је рекао да се пост састоји од уздржавања од мрсне хране, злих мисли, похотних жеља и рђавих дела, као и у умножавању молитава, доброчинстава и ревносном упражњавању хришћанских врлина, јер је подвиг поста телесни и духовни.

Пост је владање собом. Није у питању само храна, већ за време поста треба да имамо другачије понашање. Ако се пости само храном, онда је у питању обична дијета.

За хришћане је душа важнија од тела, а храном се пости како би се прочишћени организам лакше усредсредио на духовни пост. Битно је запамтити три ствари уколико желите да будете прави хришћанин.

За духовни пост битно је покајање, молитва и чињење добрих дела, а за телесни избегавање меса, млека и јаја.

НАУЧНИЦИ ОСТАЛИ У ШОКУ: На кашичици којом се Причешћују верници 0% бактерија!

Истраживање у Москви показало је једну поптуно невероватну чињеницу свим научницима који су истраживали како то да се сви верници тога дана у Храму причешћују истом кашиком, а да на њој нема апсолутно ниједна вирусна или било која врста бактерије

Кашика је била потпуно стерилна и на њој није била ниједна бактерија! Приђите и Ви Светој Чаши – Примите Христа у своје тело.

О ПРИЧЕШЋУ

Светом Тајном причешћа примамо у виду хлеба и вина Тело и Крв Господа Исуса Христа. Ова Света Тајна представља врхунац љубави и заједништва између Бога и човека. Свету Тајну причешћа установио је сам Господ Исус Христос на Тајној вечери:

“И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се прољева за многе ради отпуштења гријехова.” (Матеј 26; 26-28).

Свето причешће се припрема и прима за време најважнијег црквеног богослужења, Свете Литургије. Верници се за Свето причешће припремају постом и молитвом. За здраве вернике припрема је строжа, него за болесне, односно здрави верници строже посте него болесни. Недељу дана пред причешће држи се строги пост, тј. пости се на води, не употребљава се уље. Верници исповедају своје грехе свештенику и тек после тога верници могу приступити Путиру (Чаши) са Светим причешћем. Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Када се приђе свештенику који причешћује, изговори се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи Чаша (Путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе Свето причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од Чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни Путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице.

У изузетним случајевима када су у питању болесници на самрти, и када је потребно брзо причешће, могу изостати уобичајене припреме, тј. ови верници не посте пре причешћа, већ их свештеник само исповеди и причести. Ово се чини да би се верник пре смрти сјединио са Богом. У оваквим случајевима свештеник односи Свете дарове у дом болесника и тамо га причешћује.

Причешће се може вршити и у дому оних болесника који нису на самрти, али су непокретни, и не могу доћи у цркву. Тада то није последње причешће, већ свештеник причешћује болесника за здравље душе и тела.

Данас се верници најчешће причешћују у току четири велика поста (Божићног, Васкршњег, Св. ап. Петра и Павла, Госпојинског ), но препоручљиво је причешћивати се што чешће.

Протојереј Андреј Ткачов: Страни језик

Пројереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.

Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,

„Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:

„Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.

„Колико кошта?“ , „Како да дођем до…?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.

Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становишта на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.

Гистав Доре: Мешање језика (Фото: Викимедија)

Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу… За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?

На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.

Отуда та једнострана лексика у учењу страних језика и атеистички цензурисани уџбеници.

У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.

Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?

Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналну чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:

Све вековне мисли, сва маштања, сви светови,
Сва будућност галерија и музеја,
Све враголије вила, сва дела чаробњака,
Све јелке на свету, сви снови дечурлије.
Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови,
Сва узвишеност лажног сјаја…
…сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе…
…све јабуке, све шарене балоне.

„Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.

Свети владика Николај (Велимировић)

Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?

Са руског посрбила: Мирјана Хрутка

Опрема: Стање ствари

Светозар Поштић: Протестантизам у САД или Како су Американци изгубили осећај духовног расуђивања

Светозар Поштић

Џоел Остин, пастор „мегацркве“ Лејквуд у Хјустону, САД, воли да почне своју недељну службу вицем: „Један човек је био велики тврдица. Пред смрт, замолио је жену да га сахрани са 50 хиљада долара које је уштедео. Супруга је нерадо пристала. На сахрани, непосредно пре затварања ковчега, она положи унутра малу, дрвену кутију. Њена пријатељица је упита: ‘Сигурно ниси сахранила новац?’ ‘Наравно да јесам. Ја сам хришћанка. Не смем да лажем.’ Пријатељица је запрепашћено погледа: ‘Хоћеш да кажеш да си сахранила 50 хиљада долара?’ ‘Да јесам. Написала сам чек’.“

Док се у дворани још не стиша смех 52 хиљаде посетилаца највеће цркве у Америци, Остин изговара „кажите као да то стварно мислите“, и следеће његове речи понављају сви у глас, држећи испред себе високо подигнуте Библије: „Ово је моја Библија. Ја сам оно што каже да јесам, имам оно што каже да имам, могу да урадим оно што каже да могу да урадим. Данас ћу бити научен Божијој речи. Храбро исповедам: мој ум је пажљив, моје срце је пријемчиво, никада нећу бити исти. У Исусово име, Бог те благословио.“

Остинова „теологија“ чудан је спој протестантског евангелизма и познате психотерапеутске технике самосугестије у циљу повећања самопоуздања и позитивног размишљања, сличне оној из филма Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел?“: „Свакога дана у сваком погледу све више напредујем.“ Остин због тога често прекида проповед, подиже песницу и, драматично затварајући очи, изговара овакве реченице: „Ја сам благословен, Ја сам снажан. Ја сам талентован. Ја сам дисциплинован. Ја сам фокусиран. Ја сам успешан.“

Успешан или просперитетан (prosperous) у Америци, наравно, представља синоним за богат, и то је оно што већина од 52 хиљаде учесника ове недељне службе, коју на малим екранима прати још 7 милиона људи у 100 земаља света, прижељкује и чему се нада слушајући Остинову проповед. Уосталом, већина протестаната у САД сматра не само да између богатства и хришћанске вере нема ничег противречног, већ да богатство представља „благослов од Бога“. Виц са почетка проповеди је вероватно посетиоцима и тако смешан јер се са његовим протагонистима могу лако поистоветити.

Својим начином живота, Џоел Остин (Joel Osteen, рођ. 1963) сигурно не оповргава тврдњу да је богатство Божији благослов. Његова црква је 2003. године закупила највећу дворану у Хјустону, седмомилионском граду у држави Тексас, уложила 100 милиона долара у њено реновирање, а онда ју је 2010. и откупила за 8 милиона долара. Остиново лично богатство процењује се на 60 милиона долара. Са супругом (проповедницом у истој цркви) и двоје деце он живи у кући од 1700 квадратних метара, са шест спаваћих соба, три лифта, пет камина, и још две одвојене куће на истом имању, једном за госте и другом са базеном. Када се погледа лице овог човека од 56 година без бора и са густом, таласастом, црном косом, тешко је поверовати да на његово улепшавање није уложен део те огромне зараде.

Остинове прве две књиге, приручници за успешан живот и остваривање пуног потенцијала са чијих корица сијају његови беспрекорни зуби, 2004. и 2007. године су на бестселер листи Њујорк тајмса достигле прво место. Након тога, сваке године је следила барем још једна слична књига.

Џоел Остин (Извор: TBN)

Џоел Остин је само један од мноштва америчких „телевангелиста“. Ова реч настала је спајањем речи телевизија и евангелиста, и означава проповеднике који се путем телевизије обраћају огромном броју протестантских верника. Поједини конзервативни критичари у САД све њих оптужују за похлепу и искључиво материјалну мотивацију за своју делатност. Неки од телевангелиста су и веома утицајни у кројењу америчке спољне политике.

Амерички протестантизам

Нови свет је током 17. и 18. века насељен разним протестантским сектама, највише из Енглеске, које су ту побегле од прогањања са жељом да на америчком континенту успоставе религијску утопију. Оне су се по својим убеђењима доста разликовале. Тако су Пуританци, најутицајнија верска група у САД, били познати по дисциплини и демократским начелима. Одликовали су се и уверењем у супериорност својих ставова, неуморним прозелитизмом и великом искључивошћу, па су тако 1660. године, рецимо, обесили четворо Квејкера, припадника друге протестантске секте, који су се оглушили о забрану проповедања на територији њихове колоније Масачусетс.

Колико год се међусобно разликовале, све верске групације у Америци имале су и доста тога заједничког. Оне су проповедале „свештенство свих верника“ (the priesthood of all believers), што значи да нису имале посредника, свештеника, између верника и Бога, и исповедале су „непосредно искуство Христа“ (direct experience of Christ). Амерички протестанти су и тада били, као што су и данас, под највећим утицајем учења Жана Калвина (Jean Calvin, 1509-1564) о предодређењу или предестинацији, и монергизму, уверењу у спасење искључиво захваљујући Божијој благодати. Прво учење за последицу има слепо веровање у предодређену судбину појединаца и нација, а друго у аутоматско „спасење“ оног тренутка када човек поверује у истинитост свега што је написано у Библији. Због тога већина њих уопште не обраћа пажњу или не схвата дословно речи попут оне Апостола Павла „градите спасење своје са страхом и трепетом“ (Фил. 2:12), већ мисли да је вернику све дозвољено ако се „поново родио“ (born again), тј. ако је поверовао у Исуса.

Жан Калвин (Извор: historyconflicts.com)

Наиме, калвинисти и њихови следбеници, као што су Баптисти и Презбитеријанци, у својој мржњи према папи и римокатолицизму, одбацили су свако поштовање према црквеној традицији, чак и значај добрих дела, јер су на њима инсистирали римокатолици. Sola fide (само вера) и Sola Scriptura (само Писмо) постала су њихова главна начела, или, што су многи приметили, са прљавом водом избацили су и бебу.

О православљу већина Американаца скоро ништа ни не зна, а они који знају мисле да су разлике између православља и католицизма безначајне, највише због тога што православци поштују Богородицу и моле се светитељима као и католици. Хлеб и вино при њиховој „причести“ не само да се не претвара у тело и крст Христову, већ они у многим „црквама“ пију сок од грожђа, јер тај чин представља само „симболично подсећање“ на тајну вечеру.

Револтирани корумпираношћу, лицемерјем и злоупотребом положаја римокатоличких свештеника, реформатори су избацили тајну свештенства, па су свештенике наследили харизматични проповедници, који се вреднују на основу даровитости у ораторству. Тако се у Америци за посао пастора у некој „цркви“ конкурише као и за сваки други посао, а при одабиру кандидата највише се цени способност привлачења што већег броја верника, нарочито оних који су у могућности да дају велике прилоге. Осим познатих деноминација, као што су епископалци и методисти, Америка је пуна „цркава“ које не припадају ниједној доминацији (nondenominational church).

Окретање Светом писму као једином ауторитету у реформисаној цркви Западне Европе наступило је у време развоја хуманизма, и развило се у време просветитељства, када је једино мерило истинитости неког исказа или појаве постао човечији разум. Због тога је тумачење Библије постало подложно произвољним читањима. Следствено, оно које је логички посматрано било убедљиво стицало је највише следбеника. Угледање на Божије светитеље и учитеље Цркве из првих векова хришћанства потпуно је избрисано, и остало је само „проучавање Библије“ (Bible study) и убедљивост проповедника талентованих за говорништво. Веза са миленијум и по дугом црквеном традицијом намерно је и потпуно избрисана.

Самољубива жеља за сопственим истицањем помоћу оригиналног тумачења Светог писма довела је до оснивања читавих „цркава“ са великим бројем следбеника базираних на придавању посебне важности појединачном догађају у Новом Завету. Тако je, на пример, Црква Педесетнице (The Church of Pentecost) заснована на догађају силаска Светог Духа за време Педесетнице (Духова или Св. Тројице) описаног у Делима апостолским 2:1-4, када су Христови ученици почели да проповедају на различитим језицима представницима разних нација који су се око њих окупили. За време пентекосталних служби, неки чланови падају у транс, почињу да говоре на разним „језицима“ (speaking in tongues), што звучи као тртљање умоболних, и „исцељују“ болесне. Пентекосталци такође припадају евангелистичком покрету у Америци.

Гог и Магог, Месех и Рош

Једно од тумачења дела прве посланице Св. Павла Солуњанима породило је и необично есхатолошко веровање које утиче на понашање утицајних људи у америчкој спољној политици. Наиме, у предсказању Апостола „А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“ (1 Сол 4:17), реч „узнесени“ је на основу латинског превода rapiemur на енглеском названа rapture (занос, усхићење), и замишља се као крајња екстаза поновно рођених (born again) коју на сваки начин треба убрзати. Једино у чему се не слажу они који овај догађај жељно очекују јесте да ли ће се он догодити пре или после седмогодишњег раздобља великог страдања описаних у „Откривењу“ Св. Апостола и Богослова Јована.

Пошто ће се то велико страдање (tribulation) догодити тек након изградње Трећег храма у Јерусалиму, утицајни евангелисти, које према тумачењу историјских периода зову „диспензационалистима“ (dispensationalists), употребљавају сав свој утицај на оне који би то могли да спроведу не би ли тај процес убрзали. Ту се нарочито истичу евангелисти који верују да „занос“ следи пре великог страдања, јер је он већ на домак руке. Број таквих убрзано расте.

Још једно библијско пророчанство све више се повезује са последњим временима у машти поновно рођених. Старозаветни пророк Језекиљ у 38. стиху „Сине човечји, окрени лице своје према Гогу у земљи Магогу, кнезу и глави у Месеху и Тувалу, и пророкуј на њ“ први пут користи називе Гог и Магог. У 10. поглављу „Постања“, Магог је човек, а Гог се не помиње, а у Јовановом „Откривењу“ Гог и Магог се спомињу као неко кога ће сатана, након ослобађања од хиљадугодишњег ропства, позвати у рат против Бога.

Гог и Магог (Извор: Timewatch Images/Alamy Stock Photo)

Гог и Магог су током последњих две хиљаде година повезивани са разним народима и појединцима, од Римљана, Гота и Скита, до Наполеона, Совјетске Русије и Ирана. Пред окупацију Ирака 2003. године, амерички председник Џорџ Буш Млађи, хришћански евангелиста, рекао је Жаку Шираку: „Гог и Магог су на делу на Блиском истоку.“ „Овај конфликт“, убеђивао је он француског председника, „јесте Божија воља, јер он хоће да га искористи да би избрисао непријатеље свог народа пре него што почне ново доба“. Ширак је након тог сусрета консултовао професора теологије са Универзитета у Лозани да му објасни о чему је Буш говорио. Пошто се уверио да је Бушов мотив за напад на Ирак пророчанство о крају света, Ширак је одбио да уђе у рат само због тумачења Библије америчког председника.

Садашњи амерички председник, Доналд Трамп, није евангелиста, али зато људи из његовог најближег окружења јесу, и о томе јавно говоре. Мајк Пенс, потпредседник, верује да може да спасе Трампову душу, а Мајк Помпео, амерички државни секретар и још један евангелиста у самом врху државе, јавно изјављује поводом припрема за рат са Ираном да ће они „наставити да воде те битке, јер борба је непрестана до узнесења (rapture)“.

Пошто се реч „Тувалу“ из истог стиха пророка Језекиља појављује и као „Рош“, па Месех и Рош звучи као Москва и Рус(ија), многи амерички евангелисти убеђени су да ће последњи рат бити вођен против Путинове Русије, оличења зла на земљи. То тумачење су озбиљно разматрали чак и неки Руси, укључујући и чувеног Михаила Васиљевича Ломоносова. У том, савременом геополитичком контексту, „гнусоба опустошења“ (Дан. 9:27; Мт. 24:15; Мк. 13:14) која треба да наступи пре краја света и другог доласка Христа тумачи се као опустошење настало после нуклеарног напада Русије.

Православни, с друге стране, верују да се ова синтагма пророка Данила коју понавља и Христос односи на обновљени храм у Јерусалиму, управо онај чију изградњу диспензационалисти толико прижељкују. У њему, по православним тумачењима Светог писма, треба да се зацари антихрист.

Већина становника Сједињених Америчких Држава, као оваплоћење новог изабраног народа у новој обећаној земљи, окренута је само садашњости и будућности, и целокупну историју и традицију сматра сувишном и непотребном. Лишивши своју веру двомиленијумске мудрости које је Свети Дух даровао својим скрушеном слугама, ослањајући се само на свој непоуздани разум, Американци су изгубили осећај духовног расуђивања. Не тако давно били смо сведоци судбине друге „мегадржаве“, бољшевичке творевине, која је целу традицију и историју хтела да извргне руглу и брисању.

Осим што одузима путоказе светих и мудрих, елиминација свих Богом одређених разлика и препуштање религије, културе и уметности законима тржишта оставља човека у царству стрепње, среброљубља и кича.

Коришћени извори

 

Умјесто текста погледајте овај видео:

 

САВЕТИ МУДРИХ СТАРАЦА: Седам ствари о којима треба ћутати!

  1. Прво што треба држати у тајности јесу сопствени далекосежни планови. Ништа не говорите све док се они не испуне. Многе од наших замисли не само да нису идеалне, већ имају огроман број слабих места, по којима је веома лако ударити и све разрушити.
  2. Друга ствар коју не треба разглашавати је сопствена доброта. Добро дело је права реткост у данашњем свету, и управо зато га треба чувати као зеница ока. Не хвалите се добрим делима. Гордост ће то одмах увидитети и потрти сво то добро које је дошло као резултат доброчинства.
  3. Трећа ствар коју не треба разглашавати, ни налево ни надесно, – то је сопствени аскетизам – уздржавање од хране, сна, итд. Физичка аскеза доноси корист само ако има, између осталог, и осећајну димензију.
  4. Четврто, о чему треба ћутати, – то су сопствена храброст и хероизам. Неког сналазе спољашња, а неког унутрашња искушења. Спољашња искушења су видљива, због чега људи за њих добијају награде. Но, победу унутрашњих искушења нико не примећује, због чега се за њих никаква награда и не добија.
  5. Пето, о чему не треба говорити, – то је духовно знање. Духовна знања имају разне нивое и треба их откривати тек по достизању одређеног нивоа чистоте спознаје. Основна грешка почетника, као носиоца истине, је жеља да се подели велико духовно знање, које, уместо да донесе добро човеку, само га још више упетљава па чак и плаши.
  6. Шесто, што не треба посебно делити са другима, је прича о конфликтима у својој кући и генерално о свом породичном животу. Запамтите: што мање будете говорили о проблемима у вашој породици, утолико ће она бити јача и стабилнија. Спор ослобађа од негативних емоција, које су нагомилане у процесу комуникације.
  7. Седмо, о чему не треба говорити, – то су ружне речи које сте чули од некога. На улици можете да упрљате ципеле, а можете да упрљате и душу. А човек који, дошавши кући, препричава све што је чуо од неког глупака на улици, ничим се не разликује од човека који је ушао у кућу и није изуо ципеле.

 

Реакција поводом контроверзног наступа Ника Вујичића у Бања Луци


“Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор. Његов говор ширио је и вирус секте, тако да је изазвао збуњеност, па чак и изненађење и дилему код многих грађана Бања Луке.
Из тих разлога смо замолили свештеника Бањалучке епархије, др Зорана Пајкановића да
изнесе своје виђење и осврт на наступ господина Ника Вујичића.
Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве?
Пишући о личном утиску у вези са посјетом Ника Вујичића јасно ми је да ћу код
многих поштоваоца његовог лика и дјела изазвати неодобравање, као и најжусртију критику.
На дан свете Петке Параскеве, када су многе мајке постиле завјетни пост, причестиле се у нашим црквама, славским хљебом и кољивом обиљежиле завјетну славу, у граду Бања Луци, у дворани „Борик“, гостовао је чувени, у цијелом свијету признати мотивациони говорник Ник Вујичић, човјек који сходно својим протестантским вјеровањима не признаје ни славу, ни иконе, ни Крст Часни, ни Пресвету Богородицу, а камо ли свету нашу мати Петку Параскеву.
Да, на дан св. Петке, да ли случајно или не, дошао је да нас научи како се животна мотивација црпи из Библије, али на свој протестантски начин. Када год би Ник у својеврсној проповједи поменуо име Исусово, име Божије, на моје изненађење, проносио се громогласан аплауз. Да ли је наш народ толико благочестив да при помену имена Божијег одмах и снажно запљешће рукама?
Као свештеник многе проповједи сам одслушао, многе и изговорио, али сходно православним
обичајима никада, ни један вјерник није аплаудирао. То једноставно није својствено
православном вјернику. Када се говори о Богу нема тријумфализма, тада се само срце
разгријева. Међутим, врло брзо постало ми је јасно да се на скупу налазе представници и
чланови свих протестантских заједница, који су организовали тај догађај. У својству
организатора се наводе: Еванђеоски библијски институт из Мостара, Еванђеоска црква
Чапљина, Баптистичка црква „Кирос“ Сарајево, „Кршћанска заједница свих народа“
Сарајево, едукативни центар „Ихтус“, хуманитарна организација „Мост“, протестантска еванђеоска црква „Хлеб Живота“ Приједор и др.
Сви заједно они дјелују на нашим просторима учећи како требамо да вјерујемо у Бога, не марећи што су њихове хришћанске заједнице рођене прије свега сто – двјеста година, а наша Црква православна живи од Христовог времена.
Личност поменутог Ника Вујичића је интересантна нарочито за наш народ, јер и сaм истиче српске коријене и посебну везу са Србијом. С друге стране, ријеч је о човјеку са урођеним инвалидитетом, човјеку који носи само себи својствен животни крст, према коме сваки разуман и иоле хуман човјек пројављује поштовање, као и сажаљење.
О свјетској популарности Ника Вујичића речено је у самој најави наступа. Наиме, од 2005.г. преко осам милиона људи је уживо чуло његову, како наводи, „јеванђелску“ (госпел) ријеч, а у дигиталној варијанти преко 730 милиона људи. Одржао је преко 3.500 говора у 69 држава и имао сусрет са 18 предсједника у десет влада. Има преко 15 милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Фасцинантно!!!
Тешко да би се и најчувенији политичари свијета могли похвалити истом репутацијом. Намеће се питање ко стоји иза њега? Само лаковјерни могу вјеровати у неодољиву харизму једног Србина који је задобио срца широм свијета. Сваки глобални успјех строго је контролисан, као између осталог у холивудској и музичкој индустрији.
Наступ је подржан директним ТВ преносом. На самом почетку предавања послао је јасну поруку: „Ако вјерујеш у Бога, онда све можеш да радиш“. Та реченица је одредила смисао цјеловечерњег говора, што се у другој половини наступа у потпуности раскрило, а на самом крају и потврдило, пошто је од свих присутних захтјевао да устану и да се помоле у типичном протестантском духу. То није ни чудно, с обзиром да је Ник јасно изјавио да потиче из назаренске породице, која је у вријеме комунистичке Југославије морала напустити државу и одселити у далеку Аустралију.
Отац му је био назаренски пастор. Власти СФРЈ нису држале у милости никога ко би се противио армији и ношењу оружја, па ни назаренску заједницу. Зато су им забрањивали дејство и мисионарење. Иначе, назарени, као и Јеховини свједоци, адвентисти, баптисти, евангелисти и др., улазе у ред протестантских фракција, несвојствених православном хришћанству.
Шароликост протестантских цркава долази до изражаја тек у 19. и 20. вијеку иако своју основу налазе у рефоматорству Мартина Лутера из 1521.год. Те године, догодили су се тектонски потреси унутар римокатоличке цркве, која се подијелила на два блока: римокатоличку и протестантску цркву. Иако смо по схватањима живота и Бога веома далеко, протестантске фракције, како их ми називамо секте, агресивно форсирају своје учење, са јаком финансијском подршком из својих центара. Знам мноштво наших грађана на чијим вратима су се појављивали секташки проповједници. Њихов приступ је чисто прозелитског карактера.
Свједок сам туге појединих српских православних породица чија дјеца су приступила разним протестантским сектама. Не дозвољавају да им родитељи славе славу, нити да коме иду на славу. Не дозвољавају икону Крсне славе, нити чињење крсног знака. Таква породица је разбијена, што највјероватније и јесте циљ великих центара моћи.
Говор Ника Вујичића је био говор чисто религиозног карактера, права протестантска проповјед. Он истиче: „Када своје раскрхане парчиће ставимо у руке Божије, када читамо Библију, када гледамо на живот Исуса Христа шта је Он говорио и ко је Он био … У Библији пише, … Библија каже не одустани, Библија поручује ја све могу у Исусу који ми моћ даје … Читајте Библију! … Пронађите Бога! Разговарајте с Њим! Он је мој пријатељ. Он је Краљ свих краљева. Али ја сам Његов син. Ја нисам неки безначајни дјечак без руку и ногу. Ја сам генерал у војсци Господњој …
У свакодневном читању Библије и у молитви која трансформише начин на који размишљате, Бог вам даје вјеру, Бог вам даје смисао живота“.Дошао сам до убјеђења да Ник Вујичић заиста сматра да је „генерал у војсци  Христовој“, односно апостол (посланик) мисије Христове, што је очигледно познаваоцима Библије. Наиме он наводи личну жртву, страдање, труд и борбу у мисионарском раду, исто онако како је св. апостол Павле за себе говорио у 2. посланици Коринћанима (11, 24 – 30).
На крају су сви присутни били шчедро почашћени његовом књигом и Јеванђељем по Јовану. Свакако, није мали трошак! Исто тако, инсистирао је да редакција испише адресу веб – сајта на видео биму и да се прикаже на малим екранима. Када одете на понуђени сајт добићете питање: „Желите ли видјети како Бог трансформира човјека“, уз рекламу свих набројаних протестантских црква које су организовале његов долазак. Тиме постаје јасно ко је Ник и шта он промовише.
Завршетак сабрања је пропраћен молитвом. Од свих присутних је затражио да устану и да се заједно помоле. Није изоставио да у молитви каже: „Научи нас како да читамо Библију“. То је поента протестантских заједница, да научимо како они читају и тумаче Библију, тј. да се одрекнемо Бога у кога вјерујемо, да се одрекнемо Светог Саве, Крсне славе, свих светиња и манастира која свједоче о нашој историји, да се одрекнемо свих моштију и св. Василија Острошког и св. Серафима Саровског и св. Нектарија Егинског и свих светих које је Бог прославио чудима и нетрулежношћу.
Када се тога одрекнемо ми више нећемо бити православни Срби, него безлична маса отргнутих
коријена, скривајући своје име, своје поријекло и свој језик.”

Постављамо овај текст као надоградњу на прошла два предавања у парохији о западном хришћанству и његовом распаду (види слику са предавања).

 

Христос је Живот 

Циљ нашег живота је, онда, наслеђивање вечног живота у Царству Божијем. Да би га досегнули, наш љубљени Творац, од нас захтева само да Му одговоримо једном искреном, чистом и несебичном љубављу којом нас Он љуби.

Таква љубав је пролеће које тече из овог пролазног живота у лепоту вечног живота. Разлог човековог живота је да се постане све више и више налик Богу и да се приближи све ближе и ближе Њему. Суштина нашег живота треба да буде постојано подржавање свега у нама што нас приближава Њему, а одбацивање свега онога што нас од Њега одваја.

Како могу огањ такве љубави и таква тежња да буду неговани у души? Када се једном упали, како се може сачувати, тако да се не допусти да оде, већ колико је могуће, да се претвори у огањ спасења, који спаљује сваку нечистоту у срцу? Човек не може учинити ово својом снагом, без обзира колико искрено он то желео. Ветрови и таласи страсти су исувише јаки и долазе из извора који су непријатељски распложени према човеку: свет који у злу лежи, тело које љуби грех и ђаво, узрочник сваког зла.

За спасење, према томе, потребно је пријањати Христу свом својом снагом, постати једно са Њим. Тада ће Његова божанска моћ и љубав испунити наше душе. Они ће нас чувати, јачати и просветит; водиће нас на сигуран, али уски пут ка вечном животу. Христос овакое говори о неопходности остајања са Њим: “Ја сам чокот а ви лозе; лоза не може рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту.” (Јован 15:5,4). Другим речима, прави духовни живот, који доноси добар плод, немогућ је ако неко није сједињен на најближи могући начин са Извором духовне снаге: Христом.

Потреба за Црквом

Тајна Цркве, Царства Божијег: тајна која је велика и премудра, која превазилази наше схватање доведена је у биће Христом на следећи начин. Прво, када је Он крштен Јованом у Јордану, у тренутку када је сишао Дух Свети и када се глас Оца чуо, Он је осветио природу воде. Овим делом, вода Крштења је постала проводник благодати Божије, која даје човеку ново рођење.

Христос је учио да је човек духовно рођен и постаје члан Цркве само ако је “рођен водом и Духом” у Тајни Крштења (Јован 3:5)

Као што тек рођена беба потребује исхрану да би расла, тако такође и онај ко је рођен наново у Тајни Крштења потребнује духовну исхрану, коју нам Господ даје у Тајни Светог Причешћа, о којој Он говори: “Ја сам Хлеб живота…Хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света…  Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи… Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што Ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живети Мене ради.” (Јован 6:48-57)

На Својој мистичној Вечери, вече пре него што је патио на Крст, Сам Христос прво је променио хлеб у Његово истинско Тело и вино у Његову истинску Крв и дао Их у Причешћу Својим Ученицима, на тај начин показујући како Тајна Светог Причешћа треба да се придржавамо тога.

Од тог времена, Тајна Светог Причешћа је продлављана на Божијој служби, названој Литургија. Верни примају Тело и Крв Христа Исуса и тако бивају сједињени са Њим, не на чисто апстрактни и мистички начин, већ СТВАРНО и ИСТИНСКИ!

Целокупно човеково биће, и духовно и физичко, узима учешће у духовном и физичком животу Исуса Христа, Богочовека. Љубав отвара пут духовној блискости; штавише, у Светом Причешћу, када су људи сједињени са Христом, они бивају сједињени и једни са другима у исто време, и у Христу постају једна целина, живи организам, назван Црква. Из тог разлога Апостол Павле назива Цркву Телом Христовим (Кол. 1:24)

Баш као што је Оваплоћење Сина Божијег остварена силаском Духа Светог на Дјеву Марију, тако је и Црква основана на дан Силаска Духа Светог, Кога је Исус Христос послао од Оца Апостолима педесетог дана од Свог Васкрсења. Од тог дана Дух Свети је остао стално у Цркви, дајући јој живот, просветљујући је и узгајајући је као јединствени живи организам Тела Христовог, који се састоји из многих “чланова” (органа), верних Хришћана.

Постоји нешто што не сме бити заборављено, посебно у нашим временима када Хришћанство бива подељено на све више и више “цркви” и “јурисдикција”. Човек је позван на спасење не само умним знањем Истине Хришћанства и не само сопственим напорима, већ органским припадањем живом телу Цркве.

Само у Цркви, у овом мистичком Телу Христовом, верујући налази исправно духовно вођење и снагу неопходну за изворни Хришћански живот.

Следи текст: “Истинита Црква, Једна и Недељива.”

СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА ПО СВЕТОМ ПРЕДАЊУ

Православна Света Христова Црква нас учи да је крштење прва од седам Светих Тајни, којом се човек поново рађа благодаћу Светога Духа у новог духовног човека и постаје судеоник царства благодати.

Учење православне Цркве о крштењу није никаква произвољна идеологија, него представља верну и непоколебиву преданост учењу Христа Спаситеља. И поред тога сведоци смо да многи духовни пастири не следе предању Св. апостола и Св. Отаца,и супротно обичају и пропису Саборне, Апостолске Цркве о крштењу, трократним погружавањем, већ својом праксом, поливањем или кропљењем, крче пут ка римокатоличком обреду.

У наставку ћемо изложити учење Православне Цркве о Св. Тајни крштења, изговорене од стране Св. Отаца, осврћући се, пре свега, на најважнију радњу у Светој Тајни крштења, трократно погружавање.

 

Шта је Света Тајна крштења?

То је Света Тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у Цркву Христову.

Која је најважнија радња у овој Светој Тајни?

Трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца, Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника.

Шта треба да се ради ако нема свештеника, а још некрштено дете је болесно?

У тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у воду изговарањем: „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа; Амин“. Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити Свету Тајну миропомазања.

Свети владика Николај (Катихизис Источне Православне Цркве)

Крштење је света тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот и поново рађа у духовни, свети живот ради охристовљења и отројичења…

У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружавање у воду онога који се крштава…

Ава Јустин Ћелијски (Догматика Православне Цркве III)

Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају: „Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је рекао: „Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево.

Преподобни Никодим Агиорит

 

Ако епископ или презвитер не саврши три погружења једнога посвећења, него једно погружење, у смрт Господњу приношено, да се свргне такав.

Законоправило,

50. апостолско правило

Који не крсти у три погружења, у име Оца и Сина и Светога Духа, да је проклет.

Велики требник, глава 79

 Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена.

Свети Козма Етолски

 

И сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно погружен. Сва писма то потврђују. Јеванђелист Матеј описујући призор Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: „И крстивши се изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса“ (Мт 3,16). Исто каже и Марко: „И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају“ (Мк 1,10).

Схиархимандрит Методије

 

Проклињем њихово скверно крштење савршавано обливањем, а не погружавањем по узору на Господње на Јордану и (које није савршавано) како нам апостоли предадоше – трима погружењима у име Оца и Сина и Светога Духа.
Проклињем оне који развратно творе свето крштење, ако и говоре у име Оца и Сина и Светога Духа, али ипак крштавају водом у једно крштење а трипут не погружавају, док (има и) други(х који) само обливају.

Саборни законик патријарха Филарета Романова

(Требник,стр. 597. и 603.)

krstenjeКрштење мора да се свршава трократним погружавањем у воду онога кога крштавају. Мора да се изврши троктратно: у име ипостаси Пресвете Тројице ( Мат. 28, 19), по правилу Св. Апостола (прав. 50) и Св. Васељенских сабора (II. Васељ. прав. 7). Мора се свршавати погружавањем: с тога што погружавањем крстио се сам Спаситељ од Јована (Мат. 3, 16; срав. Мк. 1, 5; Јован 3, 23); погружавањем крштавали су Св. Апостоли (Дап. 8, 37. 38). Што се, пак, тиче кропљења и обливања, као што западна црква обично сада свршава тајну крштења: то у старини допуштено је само као изузетак, у крајњој невољи, поглавито при тешким болестима, за болеснике који су постељи (такозване клинике), које није могуће било крстити погружавањем.

Архиепископ Руски Макарије (Православно догматичко богословљe)

 

Има једна ствар код нашег свештенства сада. Ми у Православљу учимо, да крштење треба да буде погружење. То је правилно. У недостатку тога, кад се из оправданих разлога не може (због тешке болести, – прим. прир.), онда бар поливањем. Каже се кад нема воде, негде у пустињи, може и песком да се крсти, а наравно крштењем крвљу и то је било.

Ја сам посматрао како један свештеник крштава – ја не знам Боже ми опрости – узме мало, мало водице, па више попијеш воде него што је он том детету сипао на главу. То је неправославно, нехришћанско и нељудско. Ја мислим, Бог ће можда примити то такво крштење због вере онога који се крштава, али ће свештеник страшно одговарати.

Схи – Архимандрит отац Јулијан (беседа са Сопоћанског скупа, фебруар 2001.

УСТАНОВА И ЗНАЧАЈ КРШТЕЊА

O krstenju2

Свету тајну крштења установио је Господ Исус Христос, рекавши својим ученицима: «Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Матеј 28,19). Христос је дао и лични пример, када је отишао на Јордан да га Јован крсти. Коначно, Христос Је рекао: «Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје» (Јован 3, 5).
Реч крстити значи: очистити, умити, погрузити у воду стару грешну природу, а изићи из воде обновљен. У Тајни крштења човек се чисти и избавља од грехова и од одговорности за грех, постаје нови и препорођени човек.
Да би примили ову Свету тајну, треба имати веру и покајати се за своје грехе, одрећи се Сатане и свих дела његових и зажелети јединство са Христом. Од момента крштења човек добија Анђела чувара и постаје војник Христов.
«Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не верује биће осуђен» – говори Господ. Тајна крштења врши се само Једном, она се као духовно рођење не понавља. «Један је Господ, једна вера, једно крштење» , вели Св. апостол Павле (ЕФ. 4, 5). Тако се каже и у Символу вере: Исповедам ЈЕДНО крштење за опроштај грехова.
Вера у Господа Исуса Христа остаје непотпуна, ако она не води до тог крштења «водом и Духом» а за «опроштај грехова».

КАДА ТРЕБА КРСТИТИ ДЕТЕ?

O krstenju

Крштење је неопходно за све људе, од самог почетка њихова живота, због чега се оно у Православној цркви врши још у дечјем узрасту, непосредно после рођења. Господ Исус Христос је говорио: «Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско». Тако су и апостоли поступали, припуштајући децу крштењу.
Одлагање крштења за касније, из било којих разлога, неоправдано је. Неко месецима чека на кума, неки се правдају заузетошћу на послу, трећи чекају неку погодну прилику за славље, па да о истом трошку крсте и дете. Данас се појавио један врло лош обичај: чека се први рођендан детета, па да се узгред обави и крштење. Родитељи се тиме према најдражем бићу најнемарније односе. Како би било, кад би болесно дете држали у кући и чекали неку погодну или случајну прилику да га однесу лекару, не мислећи да би то могло бити исувише касно. Зато данас и имамо доста велики број одраслих некрштених Срба. Неки неодговорни родитељи постали су свесни грешке одлагања крштења тек при детињој изненадној, трагичној смрти.
Крштење је залог вечног живота. Зато је један Свети отац рекао: «Сваки дан је дан Господњи,сваки час, свако време је погодно за крштење». Пракса Цркве и обичај у народу је да се крштење врши у првих шест недеља живота и да се може обавити у свако доба године и дана.

ИМЕНА НОВОКРШТЕНИХ
Онај који се крштава добија име, најбоље неког Светог, да 6и му тај Свети био покровитељ и образац у животу (најчешће је то Свети у чији се дан дете родило или у који се крсти).
Може се детету дати име и по неком од предака, који је иза себе оставио лепу успомену достојанством свог земаљског живота. Значи, за дете треба тражити име у породици и свом народу, а избегавати потпуно незнабожачке навике – бирати имена зато што су сада «модерна» и «лепо звуче». Или још више – истраживати и измишљати имена којих уопште нема у хришћанском културном свету.
Једна немила појава прети да потисне наша лепа народна имена. У матичним књигама је све мање имена: Јованка, Милица, Анђелија, Љубомир, Радиша, Милија, Мирољуб. То су за савремене родитеље застарела имена, миришу на сељачке гуњеве и опанке. И да би показали да са опанком немају никакве везе, дају имена: Теа, Диана, Мона, Роберт, Кристијан, Денис… И ово су, несумњиво, лепа имена, али за Немце, Французе, Талијане. А они, бар колико нам је познато, још нису почели својој деци давати имена Душан, Јагода, Љубица… Како нескладно звучи Роберт Јовановић, Мона Поповић и сл.
По нашем древном обичају име детету даје кум, али у договору са родитељима.

БИРАЊЕ КУМА И ЊЕГОВЕ ОБАВЕЗЕ

O krstenju1

Кум може бити само лице православне вере.
Малолетна деца се крштавају по вери родитеља и кумова и они својим православним исповедањем вере надокнађују малолетност детета.
Кум треба да буде чистог и примерног живота, како би могао да буде живи узор своме кумчету. Потребно је да у моменту крштења буде пунолетан (у сваком случају не млађи од 15 година), како би могао одговорити обавезама васпитања кумчета, а такође да није сувише стар у време крштења, јер у том случају неће моћи да прати духовни развој кумчета у детињству и младости.
Јасно је да човек, који је дошао у сукоб са Црквом или ју једноставно напустио или води непристојан живот, не приличи да буде кум на крштењу.
Кумовањем на крштењу улази се у духовно сродство, које почиње од кума, кумчета и кумчетових родитеља и иде све до седмог степена, као и крвно сродство. Зато и није уобичајено да кумују ближи сродници, да не би долазило до преплитања крвног и духовног сродства.
Кумство је у нашем народу у изузетном поштовању. Узречице «Бог – па кум»; «Пред кумовом се тарабом капа скида» јасно показују колики углед и част припадају куму. На небеском своду, по народном веровању, «Кумова слама» опомиње свакога ко би и помислио да се огреши о кума. Разуме се да ово изузетно поштовање и част, који се указују куму,
произилазе из озбиљних обавеза које кум прима на себе у току чина крштења.
Вера родитеља и кумова (духовних родитеља) и свештеника који крсти, попуњава недостатак сазнања код деце, при чему благодат Божја делује независно од узраста крштаваног.
Задатак кума – крсног оца или матере – је да новокрштеног члана представи хришћнској заједници, да брине о његовом хришћанском васпитању, а ако је у питању одрасла особа, да гарантује за његове исправне намере да приступи, кроз крштење, православној вери.
Кумство није формалност. Обавеза кума није у томе да своје кумче «мази» поклонима, већ да му буде пример хришћанског моралног живота, а у случају потребе да му замени и родитеље, ако би ови занемарили васпитање детета на хришћански начин.
По схватању нашег народа грехота је одбити, не прихватити се кумства, али је исто тако непожељно мењање кума без стварног, озбиљног разлога. Из чисто васпитних разлога добро је да су кум и кумче истога пола, ма да то није и обавезно.

ПРИПРЕМА ЗА КРШТЕЊЕ

Основна припрема за Свету тајну крштења састоји се у упознавању родитеља и кумова (као и кандидата за крштење ако је већ одрастао) са основним истинама вере, суштином Свете тајне крштења, Символом вере и свакодневним молитвама (Оче наш…, Богородице Дјево, молитва Анђелу чувару).

ГДЕ СЕ МОЖЕ КРСТИТИ?

O krstenju (2)

Место крштења није посебно одређено. Може се обавити у цркви, у дому родитеља, у болници или неком другом погодном месту.
Међутим, не треба посебно наглашавати да је храм најпогодније место за крштење. У храму је крштење свечаније, сви се у Дому Божјем друкчије осећају, него у обичној кући. Уз то, ако се крштава дете старије од 40 дана, може се одмах извршити и дивни обред «увођења детета у цркву». Коначно, пошто се крштење по правилу врши пре Свете литургије, може се новокрштени причестити на Служби Божјој.
Ако се пак крштење врши у дому, соба где ће се обред обавити, треба да буде чиста и проветрена, да се сто, прекривен чистим столњаком, налази на средини просторије, како би се око њега могло обилазити.

О ПОНАШАЊУ У ТОКУ ЧИНА КРШТЕЊА

O krstenju (10)

Родбина и гости, који присуствују крштењу, било да се оно врши у храму или дому, треба да стојећи прате Чин крштења, да са пажњом слушају садржајне молитве, да се побожно прекрсте кад је за то време и да сви заједно изговарају или певају:
Господе помилуј и Амин (реч амин значи: заиста, нека тако буде).
Присутну децу, која би из незнања могла ометати Чин крштења, треба упутити да неколико следећих минута буду мирна, у наручју родитеља или уз њих.
Снимање фотоапаратом или камером да буде што мање упадљиво, да не одвлачи пажњу детета и присутних гостију.

ОСНОВНА САДРЖИНА ЧИНА КРШТЕЊА

После свештеникове поуке родитељима, кумовима и одраслом кандидату за крштење, почиње Чин крштења позивом свим присутним да се моле за новокрштеног: Господу се помолимо! Затим се врши јавно одрицање од греха и Сатане и исповедање вере у Бога. За то време држи кум дете на десној руци, окреће се према западу када се одриче од Сатане, а према истоку кад исповеда веру у Бога и жељу да се сједини са Христом. Ову одлуку, у име малолетног детета, саопштава кум, док одрасло лице лично одговара на постављена питања свештеника.
Први део Чина крштења завршава кум или кандидат гласним и јасним читањем СИМВОЛА ВЕРЕ.

ОДРИЦАЊЕ ОД ГРЕХА И САТАНЕ

O krstenju (8)

Свештеник поставља куму или одраслом кандидату, оглашеном, следећа питања (по 3 пута).
Одричеш ли се Сатане и свих дела његових, свих анђела његових, и сваког служења њему и све гордости његове?
Кум или оглашени одговара:
Одричем се!
Свештеник сада пита:
Јеси ли се одрекао Сатане?
И одговор кума или оглашеног:
Одрекао сам се!
Окренувши се према истоку свештеник пита кума или оглашеног:
Сједињујеш ли се са Христом?
Кум или оглашени одговара:
Сједињујем се!
Јеси ли се сјединио са Христом?
Сјединио сам се!
И верујеш ли у Њега?
Верујем у Њега као Цара и Бога!
И говоре сви Символ вере. Одрицање од греха и Сатане изражава жељу оглашеног, односно детињег кума, да се изврши радикална промена живота, у правцу сједињења са Христом, а уз исповедање вере према Никео-цариградском символу вере. Читајући Символ вере, гласно и разговетно пред свештеником и присутним верним народом, оглашени или детињи кум, полаже заклетву пред Богом, да ће овако веровати у току целог свог живота.

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ И СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ.
И У ЈЕДНОГА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖИЈЕГ, ЈЕДИНОРОДНОГ, ОД ОЦА РОЂЕНОГ ПРЕ СВИХ ВЕКОВА; СВЕТЛОСТ ОД СВЕТЛОСТИ, БОГА ИСТИНИТОГ ОД БОГА ИСТИНИТОГ; РОЂЕНОГ, НЕ СТВОРЕНОГ, ЈЕДНОСУШТНОГ ОЦУ, КРОЗ КОГА ЈЕ СВЕ ПОСТАЛО;
КОЈИ ЈЕ РАДИ НАС ЉУДИ И РАДИ НАШЕГ СПАСЕЊА СИШАО С НЕБЕСА, И ОВАПЛОТИО СЕ ОД ДУХА СВЕТОГА И МАРИЈЕ ДЈЕВЕ, И ПОСТАО ЧОВЕК;
И КОЈИ ЈЕ РАСПЕТ ЗА НАС У ВРЕМЕ ПОНТИЈА ПИЛАТА, И СТРАДАО И БИО ПОГРЕБЕН;
И КОЈИ ЈЕ ВАСКРСАО У ТРЕЋИ ДАН, ПО ПИСМУ;
И КОЈИ СЕ ВАЗНЕО НА НЕБЕСА И СЕДИ СА ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА;
И КОЈИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ СА СЛАВОМ, ДА СУДИ ЖИВИМА И МРТВИМА, ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ НЕЋЕ БИТИ КРАЈА.
И У ДУХА СВЕТОГА, ГОСПОДА ЖИВОТВОРНОГ, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ, КОЈИ СЕ СА ОЦЕМ И СИНОМ ЗАЈЕДНО ПОШТУЈЕ И ЗАЈЕДНО СЛАВИ, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО КРОЗ ПРОРОКЕ.
У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ.
ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ ЗА ОПРОШТЕЊЕ ГРЕХОВА.
ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ.
И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА. АМИН!

После исповедања вере свештеник поново пита оглашеног или кума:
Јеси ли се сјединио са Христом?
И одговара: Сјединио сам се!
Свештеник му говори: И поклони Му се! Клањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој!

ЧИН КРШТЕЊА

Ако се ко не роди водом и Духом (освећеном водом, на коју је призвана благодат Пресвете, Живоносне Тројице), не може ући у Царство Божије – говори Христос. Крштени, који је «рођен водом и Духом», постаје син Божји, кћи Божија, улази у Божју породицу и постаје члан Божјег народа. Зато свештеник сада освећује припремљену воду, молећи се Богу да она буде новокрштеноме на «одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља». Вода, по својој физичкој особини, спира прљавштину тела и одржава живот човеков, а овде у крштењу спира прљавштину греха и «брани од болести», постаје «извор непропадљивости, дар освећења, испуњење анђеоске моћи», «обнавља душу и тело».

ПОМАЗИВАЊЕ ОСВЕЋЕНИМ УЉЕМ

O krstenju (9)

Непосредно пре крштења освећује свештеник уље и помазује њиме одређене делове тела крштаваног. Као што се спортским такмичарима пре меча јача тело масажом, тако и нови хришћанин треба да буде ојачан, ради двобоја са ђаволом, носиоцем зла и греха у свету.
Чинећи знак крста на челу, грудима, ушима, рукама, ногама и остлим деловима тела, свештеник им заповеда да се отворе за примање једног новог света. Да новокрштени буде обдарен и једним новим чулом – вером. И као што се органима чула вида, слуха, додира, мириса и укуса уверавамо у постојање материјалног света, који нас окружује, тако и вером, тим новим чулом крштеног човека, уверавамо се у постојање духовног света, Бога и свега што је Божје.

КРШТЕЊЕ

После помазивања освећеним уљем долази најважнији моменат овог чина – крштење. Свештеник погружава у купку крштаваног, изговарајући речи: КРШТАВА СЕ ЧЕДО (ДЕТЕ) БОЖЈЕ (име) У ИМЕ ОЦА – АМИН, И СИНА – АМИН, И СВЕТОГА ДУХА – АМИН. Реч АМИН (нека тако буде) изговара кум и одрасли новокрштени, заједно са родитељима и свима присутнима.

Од овог момента крштени је рођен за нови, вечни живот, у њему је семе новог живота. Он још није на небу, али се већ навикава на небо. То је радост за целу Цркву. Леп је обичај, да у овом моменту звоне црквена звона, која свима објављују ступање новог члана у велику хришћанску породицу, у народ Божји.

ОБЛАЧЕЉЕ У БЕЛУ ОДЕЋУ

O krstenju (6)

Жеља је да новокрштени сачува близину Бога, тај живот «детета Божјег». Такав је смисао и беле одеће, коју му свештеник облачи непосредно после крштења, потсећајући га тиме да је он дужан «да је неупрљану носи до Последњег суда», да би имао живот вечни у Богу.
Исти смисао има и упаљена свећа, која се предаје новокрштеном или његовом куму: она је символ живота у вери и светлости и знак да је хришћанин дужан да светли другима и да шири веру хришћанску. Ви сте светлост свету, поручује Христос својим следбеницима. Упаљене свеће означавају, дакле, светлост душе. Онај ко се крштава долази из таме на светлост и постаје син светлости.
У Римској империји, у време робовласничког система, само су слободни људи имали право да облаче белу одећу. Тако се, облачењем беле одеће на крштењу, веома сликовито изражава и објављује ослобођење од зла и греха, успостављање човекове невиности после духовног ропства под влашћу ђавола.
Према томе, без обзира што сте дете обукли пре крштења у ново одело, сада, после крштења, обавезно га свештеник увија у ново бело платно или му облачи белу одећу.

СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА

O krstenju (3)

У крштењу се рађамо за духовни живот, ослобађамо се од свих грехова и као чисти и невини ступамо у Царство Христово. Но, као што новорођено дете, за продужетак свог живота, треба светлост, ваздух, храну и кретање, тако исто и сада, после препорођења човека за духовни живот, њему је потребна благодатна сила. Та нарочита благодатна сила даје се новокрштеноме кроз Свету тајну миропомазања.
Кроз помазивање светим миром одређених делова тела, у име Светог Духа, новокрштени прима дарове Светога Духа, који му помажу да узраста и јача у вери. Дух Свети силази на новокрштенога са својим благодатним даровима. То је лична Педесетница (Духови) свакога од нас.
При помазивању сваког дела тела (чело, очни капци, ноздрве, усне, уши, образи, прса, руке и ноге) говори свештеник: ПЕЧАТ ДАРА ДУХА СВЕТОГА, а кум, новокрштени и сви присутни одговарају: АМИН (нека тако буде). На тај начин се цео човек освећује Духом Светим, постаје храм Божји. Ето, зашто греба да чувамо себе од сваког зла и греха, да не опоганимо своју душу и тело и да не изгубимо благодатне дарове Духа Светог.
Помазивање светим миром врши се у знаку крста. То је неизгладиви печат припадности и привржености Богу. Издаја хришћанских обавеза постаје после тога истоветна хули на Духа Светога. Коначно, знак крста сведочи и о томе да верност миропомазаног хришћанина може ићи и до мучеништва. Он је потенцијални кандидат за мучеништво већ и по томе што са ученицима не поступају боље него са учитељем.
Свето миро је специјална мешавина мириса, која се у Српској православној цркви припрема у прва три дана Страсне (велике) седмице (Велики понедељак, уторак и среда) у Патријаршијској капели у Београду. Освећује га Патријарх у току Литургије на Велики четвртак.
Освећено миро чува се у Патријаршији и по потреби раздаје се епископима, а ови опет свештеницима, ради вршења Свете тајне миропомазања. Свето миро се употребљава и при освећењу нових храмова и антиминса.

ТРОКРАТНИ КРУГ

O krstenju (4)

По завршетку миропомазања, миропомазани у белој одећи, кум са упаљеном свећом и свештеник са крстом и кадионицом, чине три круга око купке крштења, уз певање песме са наслова ове књижице: Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја. Круг, који нема почетак ни крај, символ је вечности, па тако и ово трократно обилажење око купке крштења значи да, као што смо једном рођени са наменом за вечност, тако се и једном крштавамо за живот вечни.

ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЉА

O krstenju (5)

Апостол, одељак из Посланице Светог апостола Павла Римљанима, који се сада чита, поручује између осталог: Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу.
Јеванђеље по Матеју нам саопштава две значајне поуке. Прво, да ћемо постати ученици Христови ако будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, а друга је Христово обећање: Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века.

 

ОМИВАЊЕ

Некада је новокрштени носио белу одећу седам дана, како би сви видели да је постао члан Цркве Христове, а у осми дан је долазио на омивање и скидање беле одеће.
Данас се омивање врши одмах по крштењу и бела одећа се скида при крају овог чина. Они делови тела, који су помазани освећеним уљем и светим миром, омивају се чистом водом и отиру новим пешкиром, да би се свето миро сачувало од профанације и обесвећења. Том приликом говори свештеник и ове речи: Крстио си се, просветио си се, миропомазао си се, осветио си се, омио си се у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

ПОСТРИЖЕЊЕ КОСЕ

O krstenju (11)

При крају Чина крштења шиша свештеник крстообразно новокрштеног, а праменове одсечене косе утискује у восак од свеће са крштења и предаје мајци на чување.
Ови праменови одсечене косе су прва жртва коју новокрштени приноси Богу. Коса је украс човека, цвет његовог тела, па је стога и погодна као жртва Богу. Зато се свештеник моли: Господе Боже наш, који си удостојио човека да буде по лику Твоме и саставио га од разумне душе и прекрасног тела које служи души…

извор: Велика Ремета 2010

 

Спасење је једино у Христу

“Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јован 14:6)

 

Христос је Живот

 

Циљ нашег живота је, онда, наслеђивање вечног живота у Царству Божијем. Да би га досегнули, наш љубљени Творац, од нас захтева само да Му одговоримо једном искреном, чистом и несебичном љубављу којом нас Он љуби.

Таква љубав је пролеће које тече из овог пролазног живота у лепоту вечног живота. Разлог човековог живота је да се постане све више и више налик Богу и да се приближи све ближе и ближе Њему. Суштина нашег живота треба да буде постојано подржавање свега у нама што нас приближава Њему, а одбацивање свега онога што нас од Њега одваја.

Како могу огањ такве љубави и таква тежња да буду неговани у души? Када се једном упали, како се може сачувати, тако да се не допусти да оде, већ колико је могуће, да се претвори у огањ спасења, који спаљује сваку нечистоту у срцу? Човек не може учинити ово својом снагом, без обзира колико искрено он то желео. Ветрови и таласи страсти су исувише јаки и долазе из извора који су непријатељски распложени према човеку: свет који у злу лежи, тело које љуби грех и ђаво, узрочник сваког зла.

За спасење, према томе, потребно је пријањати Христу свом својом снагом, постати једно са Њим. Тада ће Његова божанска моћ и љубав испунити наше душе. Они ће нас чувати, јачати и просветит; водиће нас на сигуран, али уски пут ка вечном животу. Христос овакое говори о неопходности остајања са Њим: “Ја сам чокот а ви лозе; лоза не може рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту.” (Јован 15:5,4). Другим речима, прави духовни живот, који доноси добар плод, немогућ је ако неко није сједињен на најближи могући начин са Извором духовне снаге: Христом.

Потреба за Црквом

Тајна Цркве, Царства Божијег: тајна која је велика и премудра, која превазилази наше схватање доведена је у биће Христом на следећи начин. Прво, када је Он крштен Јованом у Јордану, у тренутку када је сишао Дух Свети и када се глас Оца чуо, Он је осветио природу воде. Овим делом, вода Крштења је постала проводник благодати Божије, која даје човеку ново рођење.

Христос је учио да је човек духовно рођен и постаје члан Цркве само ако је “рођен водом и Духом” у Тајни Крштења (Јован 3:5)

Као што тек рођена беба потребује исхрану да би расла, тако такође и онај ко је рођен наново у Тајни Крштења потребнује духовну исхрану, коју нам Господ даје у Тајни Светог Причешћа, о којој Он говори: “Ја сам Хлеб живота…Хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света…  Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи… Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што Ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живети Мене ради.” (Јован 6:48-57)

На Својој мистичној Вечери, вече пре него што је патио на Крст, Сам Христос прво је променио хлеб у Његово истинско Тело и вино у Његову истинску Крв и дао Их у Причешћу Својим Ученицима, на тај начин показујући како Тајна Светог Причешћа треба да се придржавамо тога.

Од тог времена, Тајна Светог Причешћа је продлављана на Божијој служби, названој Литургија. Верни примају Тело и Крв Христа Исуса и тако бивају сједињени са Њим, не на чисто апстрактни и мистички начин, већ СТВАРНО и ИСТИНСКИ!

Целокупно човеково биће, и духовно и физичко, узима учешће у духовном и физичком животу Исуса Христа, Богочовека. Љубав отвара пут духовној блискости; штавише, у Светом Причешћу, када су људи сједињени са Христом, они бивају сједињени и једни са другима у исто време, и у Христу постају једна целина, живи организам, назван Црква. Из тог разлога Апостол Павле назива Цркву Телом Христовим (Кол. 1:24)

Баш као што је Оваплоћење Сина Божијег остварена силаском Духа Светог на Дјеву Марију, тако је и Црква основана на дан Силаска Духа Светог, Кога је Исус Христос послао од Оца Апостолима педесетог дана од Свог Васкрсења. Од тог дана Дух Свети је остао стално у Цркви, дајући јој живот, просветљујући је и узгајајући је као јединствени живи организам Тела Христовог, који се састоји из многих “чланова” (органа), верних Хришћана.

Постоји нешто што не сме бити заборављено, посебно у нашим временима када Хришћанство бива подељено на све више и више “цркви” и “јурисдикција”. Човек је позван на спасење не само умним знањем Истине Хришћанства и не само сопственим напорима, већ органским припадањем живом телу Цркве.

Само у Цркви, у овом мистичком Телу Христовом, верујући налази исправно духовно вођење и снагу неопходну за изворни Хришћански живот.

Следи текст: “Истинита Црква, Једна и Недељива.”

Христос је Истина

 Бог Отац је предодредио да људи треба да траже спасење кроз Његовог Јединородног Сина, Господа нашег Исуса Христа. Све оно што је Исус Христос учинио и рекао у Новозаветном делу Светог Писма, у ономе што називамо Јеванђељем, којих има четири. Старозаветни део Библије садржи дела пророка, који су живели пре Христа. Њихов задатак је био да припреме људску расу за примање Христа као Месије, то јест, Спаситеља помазаног од Бога. Књиге Новог Завета су писане од ученика Христових, Апостола и изложили су учење Исуса Христа потпуније и са више појединости.

Прва књига Светог Писма, књига Постања, учи да је све видљиво и невидљиво створио Бог из ништавила. Прво је Бог створио невидљиви свет Анђела (небеса), а онда наш видљиви или материјални свет (земља). Као круну Свог стварања материјалног света, Бог је створио човека, украсивши га Својим сопственим ликом и подобијем. (Пост. 1:26-27)

Физички свет Бог није створио одједном, већ у етапама, које су у Светом Писму назване данима. Бог није створио свет из неопходности или потребе за њим, већ из Своје сведобре жеље да друга бића, створена Њиме, уживају у дару живота.

Будући бесконачно добар, Бог је све створио добримпрелепим и чистим. Баш као што су и Анђели били, и човек је предодређен за вечни живот и бесконачно блаженство у заједници благодати са својим Творцем. Творцу је било благоугодно да човека почасти Својим најдрагоценијим даром, слободном вољом, са циљем да би човек могао да расте према савршенству у моралном животу.

Овим даром, Бог је дао разумним створењима достојанство неупоредиво веће у односу на остатак неразумне творевине, али у исто време то је био и тест. Будући бесконачни океан љубави (1 Јован 4:8-12), Бог је желео да Га љубимо, најчистијом и најнесебичнијом љубави, као што нежна деца љубе свог брижног оца. Његова је жеља била да Му ми хитамо, јер смо и сами то желели, и да би требали да стално растемо према савршенству опонашајући Га најбоље што можемо.

Са циљем да Га потпуније познамо, Бог нам је открио да Он није само Једно (монада) већ Тројица у Јединици. Ово значи да у Богу постоји једна Божанска природа или суштина, али три слободне и разумне Личности: Отац, Син и Дух Свети, Који живе у савршеном складу и љубави међусобно.

У Божанству, Бог Отац је извор божанске природе која је заједничка Тројици; ово је Његова Ипостасна одлика (што Га одликује као посебну Личност). Син је “роћен” од Оца пре времена; ДухСвети “исходи” од Оца пре времена; ово су Њихове Ипостасне одлике, особине. Речи “рођени” и “исходи”, међутим, немају никакво временско значење, које се односи на време.

Бог је увек био Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух.

Пошто је Бог Тројица у Ипостасима, али Једану суштини, Он је желео да људски род који је створио такође одражава Његову тројединост у извесном степену. Другим речима, желео је да људи живе, не као изоловани појединци, усамљено “Ја”, већ као “ми”, као саставно и кохезивно друштво, држано на окупу љубављу, у којем човек учествује у радостима и тугама свог ближњег као у сопственим. Ово је, наравно, идеал који је поставио Творац. Ово свепрожимајуће јединство није одређено, међутим, да потисне личности појединих бића.

Напротив, као што у Самом Творцу, свака Личност поседује Сопствене особине, које су изнад нашег схватања, тако такође и у људском друштву свака особа одређена да сачува своје сопствене поједине и јединствене карактеристике, своје посебне таленте. Ово јединство у разноврсности, био је начин постојања на који је човек призван да живи, пре свега у породичном животу, онда у друштву и коначно на нивоу целокупне људске расе.

Као што смо већ рекли, грех је нанео велику птету људској природи. Као последица, човечанство није само одвојено од свог Творца, већ је такође разбијено и у мноштво појединаца, који су међусобно љубоморни и у надметању. Исус Христос је намеравао да доведе човека на пут јединства са својим Творцем и блискост једних са другима; према томе, почео је Своју проповед са добрим вестима, или благим вестима (што је и значење грчке речи Еванђеље), да “се приближило Царство Небеско”.

Бог је спреман да опрости сваком од нас и да га прихвати као Свог сина, под условом да човек  верује у Спаситеља, Кога је Бог послао, да прихвати Његова Божанска учења и почне да живи праведно. Све што је Господ Исус Христос рекао и урадио, имало је за циљ учење људи и надхњивање да почну да живе за Бога, за добро, за унутрашњу обнову. Царство Божије објављено Исусом Христом морало је почети у вернима, у срцима која су поново створена љубављу.

Након Свог славног Васкрсења из мртвих, и мало пре Свог Вазнесења на Небеса, Исус Христос је открио да ће поново доћи на земљу пре краја света. Овај Други Долазак Христов неће бити као први, када је дошао као обичан човек, као милостиви и саосећајни Спаситељ. Живео је у немаштини и кротко је поднео све прекоре грешника. Пре краја света Он ће доћи у Својој небеској слави, као страшни и праведни Судија, окружен мноштвом Анђела и Светитеља, и даће сваком према његовим делима.

Непосредно пре Другог Доласка, догодиће се свеопште васкрсење из мртвих на Христову свемоћну заповест. Тела свих људи који су икада живели на земљи ће устати из праха у трену ока и биће сједињени са својим душама. У том тренутку сваки човек ће бити повраћен у своју дводелну природу, у којој душа и тело чине јединствено људско биће.

Сетимо се да је човек био створен за вечни живот. Смрт, у смислу потпуног уништења или врађања у не-биће, једноставно не постоји. Оно што ми називамо смрћу је само привремено одвајање душе и тела. Када тело губи свој животодавни принцип, који је душа, распада се на елементе из којих је створено. Душа, сама личност човека, у потпуној свести и свесном стању, прелази у неке области постојања који су нам непознати, где остају до дана Христовог Страшног Суда. На Свом Страшном Другом Доласку, Христос ће нас васкрснути у нашу дводелну природу.

Са Другим Доласком историја људског рода ће се завршити. Земља и све на њој, твар и цели космос, биће подвргнут страшном огњу. Ипак, тај страшни огањ неће представљати разарање материјалног света, већ пре његово преображење, као у топионици која уклања све нечистоте.

Физички свет ће бити преображен у “ново небо и нову земљу где правда живи” (2 Петр. 3:13; Откр. 21:1-2).

Христос ће изрећи суд не само људима, већ такође и ђаволима и његовим демонима. Овај Суд ће одлучити вечну судбину сваког разуног створења. Сви они који нису желели да одговоре на Божију љубав љубављу, сви они који су чинили зло и ширили лажна учења, биће осуђени на страшну Геену. Ово ће бити “друга смрт”, која неће бити уништење, већ пре потпуна одвојеност од Бога.

На “новој земљи” под “новим небом”, у “новом Јерусалиму” почеће нови живот, срећан и бескрајни живот, који је Бог предодредио из вечности за оне који Га љубе. Ту ће бити то истинско спасење, кога је човек увек жедан, иако не увек и са знањем. Сврха због које нас је Бог, у Својој безграничној љубави створио, биће коначно остварена.

Следи текст “Христос је Живот“.

 

 Христос је Пут

У тренутку историје човечанства, који је био одређен од Бога и проречен од древних Пророка, пре око 2000 година, у древном народу Израиља, рођен је Спаситељ света: Исус Христос, Месија.

У Његовом Оваплоћењу требало је да се догоди велика и недокучива тајна. У једној Личности Сина Божијег, биле су сједињене две природе: Његово Божанство, Које је пре свог времена, и човечанство Које је узео, да би нам био сличан на сваки начин (сем у греху).

Живећи међу људима, Исус Христос их је учио Својим Речима и сопственим примером да верују правилно и да живе праведно. Његова јавна служба није трајала дуго, само три и по године, али је била необично обилна. Свака Његова реч и дело показивало је Његову бесконачну мудрост, љубав и морално савршенство. Сијао је као сјајна светлост, која нам је морала доћи из тог идеалног света горе, Светлост Која осветљава, и наставиће да осветљава сваку личност која трага за добротом.

Учења Исуса Христа садржала су све што је људима требало да знају, да би живели праведно; међутим, човек је постао морално ослабљен, у толикој мери да није био у стању да задобије духовно обновљење само сопственим напорима. Грех је пустио своје корене предубоко у људску природу; зло је стекло такав огроман утицај у свим пољима људског живота, да људи нису могли да збаце свој јарам, сопственим напорима.

Према томе, из недокучивог саосећања према грешницима и покренут Својом неизмерном љубављу, Праведни је на Себе узео грехе људи “грехе свакога од нас” и уместо њих понудио искупитељну жртву на Крсту. Својом Најчистијом Крвљу, опрао је нашу кривицу пред Богом; Својом Смрћу разорио је смрт. Онда, силазећи у дубине пакла, Он, као Свемогући Бог, ослободио је и извео душе, свих оних који су желели да се врате Богу и да живе парведно. Одузео је моћ ђаволу над људима и поставио дан његове коначне осуде у страшној Геени.

Зашто је било неопходно да се принесе таква жртва, као што је срамна и веома болна смрт на Крсту Христа, Богочовека? Зар није постојао неки други начин Богу да донесе спасење људима? Ово су тајне које се не могу схватити. Ми једино знамо да су Христове искупитељне патње, заједно са Његовим славним Васкрсењем из смрти, садрже силу којом можемо бити поново рођени. Кроз ову велику силу, која превазилази све препреке, сваког грешника, без обзира колико је дубоко потонуо у блато греха, може задобити потпуно духовно обновљење; може постати праведна особа, па чак и велики Светитељ.

Четрдесет дана након Свог Васкрсења из мртвих, Христос се вазнео на Небеса, где сада обитава као Богочовек. Он је Глава Цркви, и заједно са Оцем и Духом Светим он влада светом. На педесети дан након Васкрсења, Исус Христос је послао Духа Светог на Своје Апостоле и ученике и основао Цркву, којој је поверио све што је потрбно за спасење верујућих.

Ако је Сам Син Божији предузео да учини ова иузванредна дела, силазећи на земљу, узимајући на Себе људску природу, патећи и умирући срамном и изразито болном смрћу на Крсту, јасно је да не може бити никаквог другог пута од оног који нам је понућен од Исуса Христа.

Захваљујући свему томе што је Господ Исус Христос учинио, сада је свако у стању да буде ослобођен од греха, да збаци јарам страсти, да буде духовно обновљен и да почне да живи праведно, уз помоћ Његове благодати. Свако ко жели, може сада задобити вечни живот у Царству Небеском.

Ђаво не може да нас заустави, сем ако ми не отпаднемо од Христа кроз сопственни немар или мањак озбиљности.

Тако су, захваљујући Исусу Христу, Оваплоћеном Сину Божијем, бесмртност и блаженство Раја нису сан песника или фантазија философа, већ стварност доступна свима. Свако ко жели може задобити Царство Небеско, следећи путем који је указао Спаситељ, опонашајући Га колико је могуће. Он је идеал моралног савршенства, врховни критеријум Истине, непогрешиви духовни ауторитет и непресушни извор надахнућа.

Заиста, Он је наш Пут, Истина и Живот! Сви остали “велики учитељи” човечанства (као што су Конфучије, Зороастер, Буда, Кришна, Мухамед, укључујући и осниваче данашњих тоталитарних секти) изгледају као смешне пародије ако се поставе насупрот Христу, или ако се користе са циљем да “исправе” или “допуне” но што је Он рекао и урадио.

Следи текст: “Христос је Истина”

 

 

 

Одакле долази Зло?

Свето Писмо објашњава да несрећа која је обузела људски род, има свој стварни почетак у свету Анђела, можда чак и пре појаве физичког универзума. Један од највиших анђела које је Бог створио, Луцифер, или Даница, постао је испуњен гордошћу, тако да је мислио да је најсветлији, најмоћнији и најлепши од свих анђела, да више нема потребу за својим Творцем и да није обавезан да Му служи. Циљ Луцифера је био да себе учини неком врстом бога, предметом обожавања других анђела.

Подигао је буну и на своју страну придобио одређени део анђелског света. Тако је Луцифер, касније назван Сатана, или ђаво (што значи клеветник), био изазивач најгорег греха, гордости и самозадовољства, који служе као основа за све друге грехе и пороке. Планирао је да оснује царство “слободних” и “независних” духова, одвојених од Бога.

Али ово царство, основано на начелима греха, био је јасан промашај, и постао је познат као Пакао или Бездан. Уместо обећаног раја, постао је место непробојне таме и бескрајне несреће. Постао је толико страшан, да га се и сами пали анђели, демони или ђаволи, плаше и желе да побегну из њега, као из тамнице (Лука 8:31)

Ђаво није био задовољан што је изазвао несрећу у свету чистих духова, што је засновао сопствено царство. Из разлога своје мржње према Богу и свему ономе што је Бог створио, одлучио је да нанесе зло круни Божијег стварања, првом човеку. За ову сврху је узео облик змије и кушао Адама и Еву да наруше заповест Господњу, кушањем забрањеног плода. (Пост. 3)

Био је вешти обмањивач; убедио их је да, ако буду јели плод познања добра и зла, постаће свезнајући и моћни, слични Богу. Обмануо их је истом идејом, којом је једном и себе преварио: могућношћу да се постане богосличан лако и одједном, без Творца, чак и насупрот Творцу. И тако, човек је био упропашћен истим гресима, који су већ упропастили Луцифера: гордост и самољубље.

На овај начин, несрећа греха је прешла са света анђела на наш физички свет, а као последица тога, наш свет је испуњен противречностима, тугама и трулежношћу. Као последица Пада, прва људска бића изгубила су заједницу са Богом; лишени су свог живота и Рају и постали смртни.

Најгоре од свега, зараза греха, слично течности која извире из зараженог извора, прешла је и на потомке, тако да су сви људи одсада рођени са оштећеном природом. Потомци Адама и Еве, будући предиспонирани греху, кренули су путем мањег отпора и почели да чине све врсте злих дела, повреда, варања, па чак и убијања међусобног.

Овај грешни начин живот изазвао је да свест човека буде све више и више помрачена, тако да је временом изгубио право знање о свом Творцу и почео да обожава дело својих руку, у облику различитих идола, и буквално и фигуратвно (као што је похлепа, светска блага, раскош, земљска слава и све врсте телесних задовољстава).

Што је више човечанство пливало у изопачености, ђаво је постајао снажнији, па је ускоро творац зла почео да примењује сурову владавину над човеком. Тако је, како је време одмицало, наш прелепи свет, створен од Бога и представљен Његовим највишим бићима, људима створеним по Његовом облику, потонуо у стање зла, управљан завишћу, лажима, неправдом, патњом и смрћу.

Што је чак било горе, човечанство се у својој изопачености показало као потпуно беспомоћно, неспособно да се ослободи окова греха и врати Богу. Паклена змија је желела да претвори овај, некад прелепи, Богом створени свет у копију пакла, вешто управљајући људским слабостима и  страстима.

Једини који је могао да спаси човечанство из овог очајног стања био је Творац, наш љубећи Небески Отац. Када су људи у потпуности постали свесни своје сопствене немоћи и када су били довољно духовно зрели да приме Спаситеља, Он је послао у свет Свога Сина, Који је, у исто време остао један Бог са Оцем, силаском Духа Светога узео је тело од Најчистије и Најправедније од кћери људских, Увек Дјеве Марије. Потао је Човек, сличан нама у свему, сем у греху.

Сврха Његовог доласка међу нас је била да ослободи човека од владавине и тираније Сатане и од угњетавања греха, да га постави на пут духовне обнове, који је могао да га одведе назад ка Богу и вечном блаженству.

 

 

 

 

Несрећна дволичност света

Од раног детињства, стално смо суочени са непријатном чињеницом да је свет у коме живимо дволичан и противречан.

Са једне стране, он је чудесан и прелеп. Природа нас очарава својом лепотом, својом неизмерношћу и отменошћу. Живот нас призива свим својим загонеткама и (како изгледа) својим бесконачним могућностима. Понекад осећамо у себи велику енергију и способности. Мислимо да је све устројено ради наше среће, наже уживање и наш напредак.

У исто време, постојано се суочавамо са чињеницом да се много тога што је чаробно и прелепо у овом свету завршава у разарању и смрти. У природи су присутне олује, земљотреси, суше и епидемије, од којих биљке и животиње пате и умиру. У људском друштву видимо преваре, раздоре, пљачку, насиље и рат. У породицама видимо завист и свађе.

Чак и у нама самима често осећамо несклад и узнемирења. Раздирани смо сумњама; узнемирени смо неочекиваним невољама и разочарењима; лишени смо планираних ативности болешћу.

Произилиази да не постоји ништа што је сигурно и постојано у свету. Слава не траје дуго. Богатство нам исклизава између прстију. Кратки тренуци среће, праћени су дугим периодима празнине и бесциљности. Материјалне ствари постају досадне. Пријатељи нас обмањују. Снови се не остварују. Пар минута среће праћени су осећањем празнине и незадовољства. Младост бива замењена старошћу. Смрт увек чека на људе свих доба, чекајући да у прах отера све људска наде и планове.

Који је разлог за ове супротна и противречна опажања у свету? Зашто изгледа да свет једном руком даје, да би само одузео то исто другом руком? Зашто нешто гради да би га само рушило? Да ли је могуће да нам свет даје време радости, само ради тога да би наше разочарење учинио још горкијим касније? Да ли нас свет привлачи само зато да би нас повредио? Да ли нам да је радост живота само да би нас касније без мислости растужио смрћу?

Штавише, ако је свет у самој својој природи дуалитеит, слично позитивним и негативним честицама у атому, зашто онда, ми, који смо органски део света не можемо да се помиримо са овим дуалитетом, већ и даље трагамо за складом и поретком? Зашто имамо у себи горећу жеђ за животом и бескрајном срећом, када су смрт и распадање исто тако природни као и живот и развој?

Још више, без обзира колико ми себи говорили да ћемо сви ми морати да умремо и да је смрт природни крај сваког створења, имамо тврдоглави подсвесни отпор према овој мисли; ми захтевамо наставак живота, чак и када је повезан са невероватним напором и патњом.

Испада да највећа противречност овог света лежи у нама самима. Постоји један вид наше природе који не мисли и осећа према законима овог физичког света, већ према другим, духовним, врстама закона. Из тог разлога човек се никада не може помирити са чињеницама разарања и смрти. Они ће увек за њега остати ствари које су неприродне и неприхватљиве.

Свако би, можда чак и не размишљајући о томе, желео да живи у свету без противречности, у свету где владају склад и правда, где радост није помрачена тугом, где живот не зна за крај.

Да ли је могуће да је, као што су неки философи тврдили (Платон, са својим светом идеја), наша душа једном живела у неком другом и бољем свету, испуњеном складом и да је онда отпала у овај свет против сопствене воље, и да према томе и подсвесно трага за идеалним светом? Таква могућност је опчињавајућа и она би могла делимично да објасни опште незадовољство које се осећа у човечанству, али, зар то није само сан?

Вера у постојање Бога, у Његову бескрајну доброту и моћ, говори нам да нас је Он створио ради среће. Он је тај Који нам даје неутољиву жеђ за савршенством и задобијањем среће; према томе, мора постојати други свет, свет који је бољи и савршенији од нашег. Али где је и како га досегнути?

Јасан и прецизан одговор на ово најважније и узнмиравајуће питање дат је у Хришћанству. Хришћанство недвосмислено потврђује да заиста постоји други и бољи свет, назван Рајем или Царством Божијим, у коме Анђели и душе Праведних почивају. То је свет без противречности и неправди које су присутне у нашем свету; он је личен криминала, насиља, болести и смрти.

То је свет где су бесконачни живот и склад правило, где сва разумна бића, просветљена животодавном светлошћу свог Творца, непрекидно сагледавају Његову лепоту и радују се у Његовим неизбројивим милостима.

Следи питање: Одакле долази зло?

 

 

 

О Посту

Живот сваког Православног Хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом.

Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка у ниједној хришћанској врлини. У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива мрсном, тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб, поврће, воће и разни други плодови.

Посебну врсту поста представља сухоједење, које подразумева употребу само некуване, дакле суве посне хране. На пост наилазимо у многм религијама, мада он једино у Православномхришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама.

Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога.Божја заповепст о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост.

Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли.

Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету.

Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

СМИСАО ПОСТА

Основни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост, дакле, има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, до-брочинстава и вршењу свих еванђелских врлина.

Стога Свети Василије опомиње:

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. Пост обуздава сластољубље и стомакоугођање. Међутим, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можено да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву, те тако постанемо за-једничари Божје благодати.

Ево како нас Св. Јован Златоусти учи шта је истински пост:

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слуишјући оговарања и сплетке. Устима ијезиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.

Свети Фотије, патријарх цариградски каже:

Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно, не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.

Пост је нераскидиво повезан са милостињом и зато нас стари хришћански писци уче да вишак новца који уштдимо на умереној исхрани у преиоду поста можемо да уделимо као милостињу сиромашним и болесним те тако ускративши сувишно телу дарујемо потребно души.У време поста потребно је да више хранимо своју душу молитвом ни речју Божјом него ли своје тело храном и телесним уживањима. Господ нас учи у Еванђељу да се зли духови изгоне једино постом и молитвом.

Зато и Црква у време постова подстиче своје вернике на усрднију молитву како у храмовима, тако и у личним молитвама код куће. Није довољно постити само делима и речју, већ и мислима. Каква нам је корист од нечистих дела када о њима страсно маштамо и наслађујемо се. Молитва уз телесни пост најјаче је оружје за борбу против страсних помисли и маштарија. У време поста верници би требали да избеговају свако славље и забаву, а супружници и телесно општење.

У посту се не обављају венчања, а добро је у том периоду максимално смањити коришћење интернета и телефона и гледање телевизора и то време искористити у читању Светог Писма и других верских књига.

О “празнику” Halloween

Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.

У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Haloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије (trick or treating), из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу „trick or treating“ увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.

Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Halloween :

Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти , па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај» а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи.

Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.

Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Haloween.

Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши (treats) које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа» Бог а нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.

У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава (fun).

Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Свети Николај Жички и Охридски