УСТАНОВА И ЗНАЧАЈ КРШТЕЊА
Свету тајну крштења установио је Господ Исус Христос, рекавши својим ученицима: «Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Матеј 28,19). Христос је дао и лични пример, када је отишао на Јордан да га Јован крсти. Коначно, Христос Је рекао: «Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје» (Јован 3, 5).
Реч крстити значи: очистити, умити, погрузити у воду стару грешну природу, а изићи из воде обновљен. У Тајни крштења човек се чисти и избавља од грехова и од одговорности за грех, постаје нови и препорођени човек.
Да би примили ову Свету тајну, треба имати веру и покајати се за своје грехе, одрећи се Сатане и свих дела његових и зажелети јединство са Христом. Од момента крштења човек добија Анђела чувара и постаје војник Христов.
«Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не верује биће осуђен» – говори Господ. Тајна крштења врши се само Једном, она се као духовно рођење не понавља. «Један је Господ, једна вера, једно крштење» , вели Св. апостол Павле (ЕФ. 4, 5). Тако се каже и у Символу вере: Исповедам ЈЕДНО крштење за опроштај грехова.
Вера у Господа Исуса Христа остаје непотпуна, ако она не води до тог крштења «водом и Духом» а за «опроштај грехова».
КАДА ТРЕБА КРСТИТИ ДЕТЕ?
Крштење је неопходно за све људе, од самог почетка њихова живота, због чега се оно у Православној цркви врши још у дечјем узрасту, непосредно после рођења. Господ Исус Христос је говорио: «Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско». Тако су и апостоли поступали, припуштајући децу крштењу.
Одлагање крштења за касније, из било којих разлога, неоправдано је. Неко месецима чека на кума, неки се правдају заузетошћу на послу, трећи чекају неку погодну прилику за славље, па да о истом трошку крсте и дете. Данас се појавио један врло лош обичај: чека се први рођендан детета, па да се узгред обави и крштење. Родитељи се тиме према најдражем бићу најнемарније односе. Како би било, кад би болесно дете држали у кући и чекали неку погодну или случајну прилику да га однесу лекару, не мислећи да би то могло бити исувише касно. Зато данас и имамо доста велики број одраслих некрштених Срба. Неки неодговорни родитељи постали су свесни грешке одлагања крштења тек при детињој изненадној, трагичној смрти.
Крштење је залог вечног живота. Зато је један Свети отац рекао: «Сваки дан је дан Господњи,сваки час, свако време је погодно за крштење». Пракса Цркве и обичај у народу је да се крштење врши у првих шест недеља живота и да се може обавити у свако доба године и дана.
ИМЕНА НОВОКРШТЕНИХ
Онај који се крштава добија име, најбоље неког Светог, да 6и му тај Свети био покровитељ и образац у животу (најчешће је то Свети у чији се дан дете родило или у који се крсти).
Може се детету дати име и по неком од предака, који је иза себе оставио лепу успомену достојанством свог земаљског живота. Значи, за дете треба тражити име у породици и свом народу, а избегавати потпуно незнабожачке навике – бирати имена зато што су сада «модерна» и «лепо звуче». Или још више – истраживати и измишљати имена којих уопште нема у хришћанском културном свету.
Једна немила појава прети да потисне наша лепа народна имена. У матичним књигама је све мање имена: Јованка, Милица, Анђелија, Љубомир, Радиша, Милија, Мирољуб. То су за савремене родитеље застарела имена, миришу на сељачке гуњеве и опанке. И да би показали да са опанком немају никакве везе, дају имена: Теа, Диана, Мона, Роберт, Кристијан, Денис… И ово су, несумњиво, лепа имена, али за Немце, Французе, Талијане. А они, бар колико нам је познато, још нису почели својој деци давати имена Душан, Јагода, Љубица… Како нескладно звучи Роберт Јовановић, Мона Поповић и сл.
По нашем древном обичају име детету даје кум, али у договору са родитељима.
БИРАЊЕ КУМА И ЊЕГОВЕ ОБАВЕЗЕ
Кум може бити само лице православне вере.
Малолетна деца се крштавају по вери родитеља и кумова и они својим православним исповедањем вере надокнађују малолетност детета.
Кум треба да буде чистог и примерног живота, како би могао да буде живи узор своме кумчету. Потребно је да у моменту крштења буде пунолетан (у сваком случају не млађи од 15 година), како би могао одговорити обавезама васпитања кумчета, а такође да није сувише стар у време крштења, јер у том случају неће моћи да прати духовни развој кумчета у детињству и младости.
Јасно је да човек, који је дошао у сукоб са Црквом или ју једноставно напустио или води непристојан живот, не приличи да буде кум на крштењу.
Кумовањем на крштењу улази се у духовно сродство, које почиње од кума, кумчета и кумчетових родитеља и иде све до седмог степена, као и крвно сродство. Зато и није уобичајено да кумују ближи сродници, да не би долазило до преплитања крвног и духовног сродства.
Кумство је у нашем народу у изузетном поштовању. Узречице «Бог – па кум»; «Пред кумовом се тарабом капа скида» јасно показују колики углед и част припадају куму. На небеском своду, по народном веровању, «Кумова слама» опомиње свакога ко би и помислио да се огреши о кума. Разуме се да ово изузетно поштовање и част, који се указују куму,
произилазе из озбиљних обавеза које кум прима на себе у току чина крштења.
Вера родитеља и кумова (духовних родитеља) и свештеника који крсти, попуњава недостатак сазнања код деце, при чему благодат Божја делује независно од узраста крштаваног.
Задатак кума – крсног оца или матере – је да новокрштеног члана представи хришћнској заједници, да брине о његовом хришћанском васпитању, а ако је у питању одрасла особа, да гарантује за његове исправне намере да приступи, кроз крштење, православној вери.
Кумство није формалност. Обавеза кума није у томе да своје кумче «мази» поклонима, већ да му буде пример хришћанског моралног живота, а у случају потребе да му замени и родитеље, ако би ови занемарили васпитање детета на хришћански начин.
По схватању нашег народа грехота је одбити, не прихватити се кумства, али је исто тако непожељно мењање кума без стварног, озбиљног разлога. Из чисто васпитних разлога добро је да су кум и кумче истога пола, ма да то није и обавезно.
ПРИПРЕМА ЗА КРШТЕЊЕ
Основна припрема за Свету тајну крштења састоји се у упознавању родитеља и кумова (као и кандидата за крштење ако је већ одрастао) са основним истинама вере, суштином Свете тајне крштења, Символом вере и свакодневним молитвама (Оче наш…, Богородице Дјево, молитва Анђелу чувару).
ГДЕ СЕ МОЖЕ КРСТИТИ?
Место крштења није посебно одређено. Може се обавити у цркви, у дому родитеља, у болници или неком другом погодном месту.
Међутим, не треба посебно наглашавати да је храм најпогодније место за крштење. У храму је крштење свечаније, сви се у Дому Божјем друкчије осећају, него у обичној кући. Уз то, ако се крштава дете старије од 40 дана, може се одмах извршити и дивни обред «увођења детета у цркву». Коначно, пошто се крштење по правилу врши пре Свете литургије, може се новокрштени причестити на Служби Божјој.
Ако се пак крштење врши у дому, соба где ће се обред обавити, треба да буде чиста и проветрена, да се сто, прекривен чистим столњаком, налази на средини просторије, како би се око њега могло обилазити.
О ПОНАШАЊУ У ТОКУ ЧИНА КРШТЕЊА
Родбина и гости, који присуствују крштењу, било да се оно врши у храму или дому, треба да стојећи прате Чин крштења, да са пажњом слушају садржајне молитве, да се побожно прекрсте кад је за то време и да сви заједно изговарају или певају:
Господе помилуј и Амин (реч амин значи: заиста, нека тако буде).
Присутну децу, која би из незнања могла ометати Чин крштења, треба упутити да неколико следећих минута буду мирна, у наручју родитеља или уз њих.
Снимање фотоапаратом или камером да буде што мање упадљиво, да не одвлачи пажњу детета и присутних гостију.
ОСНОВНА САДРЖИНА ЧИНА КРШТЕЊА
После свештеникове поуке родитељима, кумовима и одраслом кандидату за крштење, почиње Чин крштења позивом свим присутним да се моле за новокрштеног: Господу се помолимо! Затим се врши јавно одрицање од греха и Сатане и исповедање вере у Бога. За то време држи кум дете на десној руци, окреће се према западу када се одриче од Сатане, а према истоку кад исповеда веру у Бога и жељу да се сједини са Христом. Ову одлуку, у име малолетног детета, саопштава кум, док одрасло лице лично одговара на постављена питања свештеника.
Први део Чина крштења завршава кум или кандидат гласним и јасним читањем СИМВОЛА ВЕРЕ.
ОДРИЦАЊЕ ОД ГРЕХА И САТАНЕ
Свештеник поставља куму или одраслом кандидату, оглашеном, следећа питања (по 3 пута).
Одричеш ли се Сатане и свих дела његових, свих анђела његових, и сваког служења њему и све гордости његове?
Кум или оглашени одговара:
Одричем се!
Свештеник сада пита:
Јеси ли се одрекао Сатане?
И одговор кума или оглашеног:
Одрекао сам се!
Окренувши се према истоку свештеник пита кума или оглашеног:
Сједињујеш ли се са Христом?
Кум или оглашени одговара:
Сједињујем се!
Јеси ли се сјединио са Христом?
Сјединио сам се!
И верујеш ли у Њега?
Верујем у Њега као Цара и Бога!
И говоре сви Символ вере. Одрицање од греха и Сатане изражава жељу оглашеног, односно детињег кума, да се изврши радикална промена живота, у правцу сједињења са Христом, а уз исповедање вере према Никео-цариградском символу вере. Читајући Символ вере, гласно и разговетно пред свештеником и присутним верним народом, оглашени или детињи кум, полаже заклетву пред Богом, да ће овако веровати у току целог свог живота.
ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ
ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ И СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ.
И У ЈЕДНОГА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖИЈЕГ, ЈЕДИНОРОДНОГ, ОД ОЦА РОЂЕНОГ ПРЕ СВИХ ВЕКОВА; СВЕТЛОСТ ОД СВЕТЛОСТИ, БОГА ИСТИНИТОГ ОД БОГА ИСТИНИТОГ; РОЂЕНОГ, НЕ СТВОРЕНОГ, ЈЕДНОСУШТНОГ ОЦУ, КРОЗ КОГА ЈЕ СВЕ ПОСТАЛО;
КОЈИ ЈЕ РАДИ НАС ЉУДИ И РАДИ НАШЕГ СПАСЕЊА СИШАО С НЕБЕСА, И ОВАПЛОТИО СЕ ОД ДУХА СВЕТОГА И МАРИЈЕ ДЈЕВЕ, И ПОСТАО ЧОВЕК;
И КОЈИ ЈЕ РАСПЕТ ЗА НАС У ВРЕМЕ ПОНТИЈА ПИЛАТА, И СТРАДАО И БИО ПОГРЕБЕН;
И КОЈИ ЈЕ ВАСКРСАО У ТРЕЋИ ДАН, ПО ПИСМУ;
И КОЈИ СЕ ВАЗНЕО НА НЕБЕСА И СЕДИ СА ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА;
И КОЈИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ СА СЛАВОМ, ДА СУДИ ЖИВИМА И МРТВИМА, ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ НЕЋЕ БИТИ КРАЈА.
И У ДУХА СВЕТОГА, ГОСПОДА ЖИВОТВОРНОГ, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ, КОЈИ СЕ СА ОЦЕМ И СИНОМ ЗАЈЕДНО ПОШТУЈЕ И ЗАЈЕДНО СЛАВИ, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО КРОЗ ПРОРОКЕ.
У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ.
ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ ЗА ОПРОШТЕЊЕ ГРЕХОВА.
ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ.
И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА. АМИН!
После исповедања вере свештеник поново пита оглашеног или кума:
Јеси ли се сјединио са Христом?
И одговара: Сјединио сам се!
Свештеник му говори: И поклони Му се! Клањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој!
ЧИН КРШТЕЊА
Ако се ко не роди водом и Духом (освећеном водом, на коју је призвана благодат Пресвете, Живоносне Тројице), не може ући у Царство Божије – говори Христос. Крштени, који је «рођен водом и Духом», постаје син Божји, кћи Божија, улази у Божју породицу и постаје члан Божјег народа. Зато свештеник сада освећује припремљену воду, молећи се Богу да она буде новокрштеноме на «одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља». Вода, по својој физичкој особини, спира прљавштину тела и одржава живот човеков, а овде у крштењу спира прљавштину греха и «брани од болести», постаје «извор непропадљивости, дар освећења, испуњење анђеоске моћи», «обнавља душу и тело».
ПОМАЗИВАЊЕ ОСВЕЋЕНИМ УЉЕМ
Непосредно пре крштења освећује свештеник уље и помазује њиме одређене делове тела крштаваног. Као што се спортским такмичарима пре меча јача тело масажом, тако и нови хришћанин треба да буде ојачан, ради двобоја са ђаволом, носиоцем зла и греха у свету.
Чинећи знак крста на челу, грудима, ушима, рукама, ногама и остлим деловима тела, свештеник им заповеда да се отворе за примање једног новог света. Да новокрштени буде обдарен и једним новим чулом – вером. И као што се органима чула вида, слуха, додира, мириса и укуса уверавамо у постојање материјалног света, који нас окружује, тако и вером, тим новим чулом крштеног човека, уверавамо се у постојање духовног света, Бога и свега што је Божје.
КРШТЕЊЕ
После помазивања освећеним уљем долази најважнији моменат овог чина – крштење. Свештеник погружава у купку крштаваног, изговарајући речи: КРШТАВА СЕ ЧЕДО (ДЕТЕ) БОЖЈЕ (име) У ИМЕ ОЦА – АМИН, И СИНА – АМИН, И СВЕТОГА ДУХА – АМИН. Реч АМИН (нека тако буде) изговара кум и одрасли новокрштени, заједно са родитељима и свима присутнима.
Од овог момента крштени је рођен за нови, вечни живот, у њему је семе новог живота. Он још није на небу, али се већ навикава на небо. То је радост за целу Цркву. Леп је обичај, да у овом моменту звоне црквена звона, која свима објављују ступање новог члана у велику хришћанску породицу, у народ Божји.
ОБЛАЧЕЉЕ У БЕЛУ ОДЕЋУ
Жеља је да новокрштени сачува близину Бога, тај живот «детета Божјег». Такав је смисао и беле одеће, коју му свештеник облачи непосредно после крштења, потсећајући га тиме да је он дужан «да је неупрљану носи до Последњег суда», да би имао живот вечни у Богу.
Исти смисао има и упаљена свећа, која се предаје новокрштеном или његовом куму: она је символ живота у вери и светлости и знак да је хришћанин дужан да светли другима и да шири веру хришћанску. Ви сте светлост свету, поручује Христос својим следбеницима. Упаљене свеће означавају, дакле, светлост душе. Онај ко се крштава долази из таме на светлост и постаје син светлости.
У Римској империји, у време робовласничког система, само су слободни људи имали право да облаче белу одећу. Тако се, облачењем беле одеће на крштењу, веома сликовито изражава и објављује ослобођење од зла и греха, успостављање човекове невиности после духовног ропства под влашћу ђавола.
Према томе, без обзира што сте дете обукли пре крштења у ново одело, сада, после крштења, обавезно га свештеник увија у ново бело платно или му облачи белу одећу.
СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА
У крштењу се рађамо за духовни живот, ослобађамо се од свих грехова и као чисти и невини ступамо у Царство Христово. Но, као што новорођено дете, за продужетак свог живота, треба светлост, ваздух, храну и кретање, тако исто и сада, после препорођења човека за духовни живот, њему је потребна благодатна сила. Та нарочита благодатна сила даје се новокрштеноме кроз Свету тајну миропомазања.
Кроз помазивање светим миром одређених делова тела, у име Светог Духа, новокрштени прима дарове Светога Духа, који му помажу да узраста и јача у вери. Дух Свети силази на новокрштенога са својим благодатним даровима. То је лична Педесетница (Духови) свакога од нас.
При помазивању сваког дела тела (чело, очни капци, ноздрве, усне, уши, образи, прса, руке и ноге) говори свештеник: ПЕЧАТ ДАРА ДУХА СВЕТОГА, а кум, новокрштени и сви присутни одговарају: АМИН (нека тако буде). На тај начин се цео човек освећује Духом Светим, постаје храм Божји. Ето, зашто греба да чувамо себе од сваког зла и греха, да не опоганимо своју душу и тело и да не изгубимо благодатне дарове Духа Светог.
Помазивање светим миром врши се у знаку крста. То је неизгладиви печат припадности и привржености Богу. Издаја хришћанских обавеза постаје после тога истоветна хули на Духа Светога. Коначно, знак крста сведочи и о томе да верност миропомазаног хришћанина може ићи и до мучеништва. Он је потенцијални кандидат за мучеништво већ и по томе што са ученицима не поступају боље него са учитељем.
Свето миро је специјална мешавина мириса, која се у Српској православној цркви припрема у прва три дана Страсне (велике) седмице (Велики понедељак, уторак и среда) у Патријаршијској капели у Београду. Освећује га Патријарх у току Литургије на Велики четвртак.
Освећено миро чува се у Патријаршији и по потреби раздаје се епископима, а ови опет свештеницима, ради вршења Свете тајне миропомазања. Свето миро се употребљава и при освећењу нових храмова и антиминса.
ТРОКРАТНИ КРУГ
По завршетку миропомазања, миропомазани у белој одећи, кум са упаљеном свећом и свештеник са крстом и кадионицом, чине три круга око купке крштења, уз певање песме са наслова ове књижице: Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја. Круг, који нема почетак ни крај, символ је вечности, па тако и ово трократно обилажење око купке крштења значи да, као што смо једном рођени са наменом за вечност, тако се и једном крштавамо за живот вечни.
ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЉА
Апостол, одељак из Посланице Светог апостола Павла Римљанима, који се сада чита, поручује између осталог: Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу.
Јеванђеље по Матеју нам саопштава две значајне поуке. Прво, да ћемо постати ученици Христови ако будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, а друга је Христово обећање: Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века.
ОМИВАЊЕ
Некада је новокрштени носио белу одећу седам дана, како би сви видели да је постао члан Цркве Христове, а у осми дан је долазио на омивање и скидање беле одеће.
Данас се омивање врши одмах по крштењу и бела одећа се скида при крају овог чина. Они делови тела, који су помазани освећеним уљем и светим миром, омивају се чистом водом и отиру новим пешкиром, да би се свето миро сачувало од профанације и обесвећења. Том приликом говори свештеник и ове речи: Крстио си се, просветио си се, миропомазао си се, осветио си се, омио си се у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
ПОСТРИЖЕЊЕ КОСЕ
При крају Чина крштења шиша свештеник крстообразно новокрштеног, а праменове одсечене косе утискује у восак од свеће са крштења и предаје мајци на чување.
Ови праменови одсечене косе су прва жртва коју новокрштени приноси Богу. Коса је украс човека, цвет његовог тела, па је стога и погодна као жртва Богу. Зато се свештеник моли: Господе Боже наш, који си удостојио човека да буде по лику Твоме и саставио га од разумне душе и прекрасног тела које служи души…
извор: Велика Ремета 2010
