Христос је Живот
Циљ нашег живота је, онда, наслеђивање вечног живота у Царству Божијем. Да би га досегнули, наш љубљени Творац, од нас захтева само да Му одговоримо једном искреном, чистом и несебичном љубављу којом нас Он љуби.
Таква љубав је пролеће које тече из овог пролазног живота у лепоту вечног живота. Разлог човековог живота је да се постане све више и више налик Богу и да се приближи све ближе и ближе Њему. Суштина нашег живота треба да буде постојано подржавање свега у нама што нас приближава Њему, а одбацивање свега онога што нас од Њега одваја.
Како могу огањ такве љубави и таква тежња да буду неговани у души? Када се једном упали, како се може сачувати, тако да се не допусти да оде, већ колико је могуће, да се претвори у огањ спасења, који спаљује сваку нечистоту у срцу? Човек не може учинити ово својом снагом, без обзира колико искрено он то желео. Ветрови и таласи страсти су исувише јаки и долазе из извора који су непријатељски распложени према човеку: свет који у злу лежи, тело које љуби грех и ђаво, узрочник сваког зла.
За спасење, према томе, потребно је пријањати Христу свом својом снагом, постати једно са Њим. Тада ће Његова божанска моћ и љубав испунити наше душе. Они ће нас чувати, јачати и просветит; водиће нас на сигуран, али уски пут ка вечном животу. Христос овакое говори о неопходности остајања са Њим: “Ја сам чокот а ви лозе; лоза не може рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту.” (Јован 15:5,4). Другим речима, прави духовни живот, који доноси добар плод, немогућ је ако неко није сједињен на најближи могући начин са Извором духовне снаге: Христом.
Потреба за Црквом
Тајна Цркве, Царства Божијег: тајна која је велика и премудра, која превазилази наше схватање доведена је у биће Христом на следећи начин. Прво, када је Он крштен Јованом у Јордану, у тренутку када је сишао Дух Свети и када се глас Оца чуо, Он је осветио природу воде. Овим делом, вода Крштења је постала проводник благодати Божије, која даје човеку ново рођење.
Христос је учио да је човек духовно рођен и постаје члан Цркве само ако је “рођен водом и Духом” у Тајни Крштења (Јован 3:5)
Као што тек рођена беба потребује исхрану да би расла, тако такође и онај ко је рођен наново у Тајни Крштења потребнује духовну исхрану, коју нам Господ даје у Тајни Светог Причешћа, о којој Он говори: “Ја сам Хлеб живота…Хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света… Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи… Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што Ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живети Мене ради.” (Јован 6:48-57)
На Својој мистичној Вечери, вече пре него што је патио на Крст, Сам Христос прво је променио хлеб у Његово истинско Тело и вино у Његову истинску Крв и дао Их у Причешћу Својим Ученицима, на тај начин показујући како Тајна Светог Причешћа треба да се придржавамо тога.
Од тог времена, Тајна Светог Причешћа је продлављана на Божијој служби, названој Литургија. Верни примају Тело и Крв Христа Исуса и тако бивају сједињени са Њим, не на чисто апстрактни и мистички начин, већ СТВАРНО и ИСТИНСКИ!
Целокупно човеково биће, и духовно и физичко, узима учешће у духовном и физичком животу Исуса Христа, Богочовека. Љубав отвара пут духовној блискости; штавише, у Светом Причешћу, када су људи сједињени са Христом, они бивају сједињени и једни са другима у исто време, и у Христу постају једна целина, живи организам, назван Црква. Из тог разлога Апостол Павле назива Цркву Телом Христовим (Кол. 1:24)
Баш као што је Оваплоћење Сина Божијег остварена силаском Духа Светог на Дјеву Марију, тако је и Црква основана на дан Силаска Духа Светог, Кога је Исус Христос послао од Оца Апостолима педесетог дана од Свог Васкрсења. Од тог дана Дух Свети је остао стално у Цркви, дајући јој живот, просветљујући је и узгајајући је као јединствени живи организам Тела Христовог, који се састоји из многих “чланова” (органа), верних Хришћана.
Постоји нешто што не сме бити заборављено, посебно у нашим временима када Хришћанство бива подељено на све више и више “цркви” и “јурисдикција”. Човек је позван на спасење не само умним знањем Истине Хришћанства и не само сопственим напорима, већ органским припадањем живом телу Цркве.
Само у Цркви, у овом мистичком Телу Христовом, верујући налази исправно духовно вођење и снагу неопходну за изворни Хришћански живот.
Следи текст: “Истинита Црква, Једна и Недељива.”
