Allerzielen1709978400 09/03/2024 10:00 - 12:00

Orthodoxe Parochie Heilige Simeon de Mirreschenker

Блог пост / blogpost

“Где ти је муж?” (други део)

Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији. Једном сам је питао:
– Где ти је муж?
То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини, Самарјанки: „Где ти је муж?“.
Она ми је одговорила:
– Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту.
– Ко је он? Удала си се за муслимана?
– Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари.
– Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори?
– Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да будем поред вас, драги мој оче!
И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао:
– Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће. Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе.
– Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала:
– Ја знам да ће нас Христос развести!
Послушајте ове речи: „Христос ће нас развести!“
Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода. Рекао сам јој:
– Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти дозвољава да долазиш на службу?
– Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са њим.
– Па онда остани код куће!
– Добро, али он не говори на духовне теме.
– А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа, обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак и веома тежак, буди сигурна у то!
Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим сам је замолио:
– Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не дозвољава да долазиш на вечерње службе.
Ту није издржала и рекла ми је:
– Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога што је желео!
Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ размислити: „Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: „Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом – она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем“.
У противном, може да каже:
– Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!
То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: „Погледај овог чудака у храму!“ Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли.
Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се… Онда када га Бог буде просветио.
– Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу?
– Говори му обавезно, али… ћутањем и добрим примером.
Једном ми је један мушкарац рекао:
– Оче, тебе слуша моја жена, реци јој!
– Шта да јој кажем?
– Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново одржала лекцију. То просто није могуће!
Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре:
– Ми ово не можемо да издржимо!
Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла:
– Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче.
Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још – подсећа нас на оно што је Христос рекао: „Милости хоћу, а не жртве“.
А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе – и своју децу и свог мужа и своју жену…
Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи – умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:
– Нећемо сада да слушамо проповеди.
– Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац.
Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима – само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатанаикоса, АЕК-а… Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике:
– Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?
Посматрао сам га и у себи говорио: „Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!“ Поклоници су га замолили:
– Старче, реците нам нешто духовно.
– Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.
Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:
– Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар!
Мало касније је млађи дечак питао старца:
– Оче, да ли Ви исповедате?
– Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?
– Да, желим, чуло се као одговор.
Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед – у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор – привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш:
– О, какав је ово живот… Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!
Као да му говориш:
– Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.
Дете има пуно право да се побуни:
– А где ме зовеш, у какво друштво?
Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.
Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: „Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама“. Када се вратио кући, рекао је својој жени:
– Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време!
– Зашто, љубави, добио си повишицу?
– Не, добио сам отказ.
– Зар ћеш нас почастити због отказа?
– Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе!
Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: „Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су.“ А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве?
Један мали дечак ми је о томе и говорио:
– Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања.
Мислим да су ово биле веома важне речи.
Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла:
– Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам „Подвижничка слова“ авве Исаије Отшелника.
Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам јој:
– Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са „плесом Исаије“ ако си разорила сопствени дом?[3] Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз те зграде. Зар оно што ти саветујем није духовно? Међутим, твој егоизам ти смета да то разумеш. Ти не желиш ништа да чујеш и једино си у стању да понављаш: „радићу оно што сам наумила!“. Завршило се тиме што је дошла следећи пут и рекла ми за своју „још духовнију“ одлуку:
– Мислим да је неопходно да се разведем од мужа и водим подвижнички живот!
Одговорио сам јој:
– Наравно, па и сама пословица каже: „Ко не жели да меси тесто, десет дана просејава брашно“.
Схватате, ова жена не жели да се бори са собом да би сачувала сопствену породицу и тражи могућност да побегне. Међутим, потребно је да знате да онај ко бежи од нечега, у будућности ће се сударити поново са тим. Особа која мисли да је развод лакше решење од очувања породице касније ће се опет сусрести са тим истим проблемима. Јер је особа која се лакше прилагођава увек таква, док човек са тешким и хировитим карактером и у будућности остаје такав. И нема никаквих гаранција да ће се у будућности твој живот изменити на боље јер се ти сам не мењаш. Зато остани и бори се тамо где се налазиш да би изменио ситуацију. Није решење у томе да побегнеш, већ да седнеш и разговараш. Да разговарате не као непријатељи, не као на суду, не да бисте видели ко је бољи и ко је у праву, већ да бисте сјединили и сачували свој дом.
Када су се моји родитељи свађали, свако од њих би тврдио да је у праву. Зар је главно питање у браку у томе ко је у праву? Не! Питање је у томе како се брак чува. Али, хајде, нека ти буде, нека си у праву! Реци ми, шта ћеш радити са тим правом? Сачувати свој брак је велико дело. И он се чува захваљујући једноставним стварима – осмеху, поклону, добром разговору, молитви, укусном јелу које можеш да припремиш за вољену особу.
Да ли се обраћаш особи крај тебе речима „љубави моја“? Један човек је на ту тему рекао својој жени:
– Шта ће нам то, да говоримо једно другом глупости? Па нисмо деца!
Погледај, ми јесмо деца! Када се свађамо због неких ситница, типа: „она ми је рекла, а ја сам јој одговорио“ – зар ово није детињасто? У дубини душе си дете али заборављаш на то. Зато, сада, док смо живи, говорите једно другом лепе речи – када сте заједно можете то да учините. Запамтите да живот на земљи није бесконачан. Колико сте година у браку? Допустимо да ћете бити још пуно и пуно година у браку, али ће и оне протећи јако брзо. На почетку си сам, затим улазиш у брак и има вас двоје; затим се појављује прво дете и има вас троје, затим четворо… Затим одрасла деца почињу да живе самостално и породица се поново умањује, родитељи поново остају удвоје и на крају живота поново остајеш сам. Тада ћеш питати себе: „Шта сам урадио у свом животу? Шта сам постигао за све ове године? Живели смо заједно, али да ли смо заволели једно друго? Да ли смо се упознали? Да ли се међу нама родило осећање које је било вредно да заједно проживимо цео живот?“ Реците топле, нежне речи сада, док смо живи, јер нам је време овде ограничено. Наступиће тренутак када ћете рећи:
– Ах, колико бих ти сада лепих речи рекао! Али шта мртвом да кажеш?

Умро је муж једне баке. Обоје су имали 80 година. Био сам на тој сахрани где је она до суза дотакла све: говорила је дирљиве ствари о свом мужу:
– Мој јаблане! Мој предивни! Љубави моја!
Сви су плакали у храму. Ништа нисам знао о њиховим породичним односима. Затим се испоставило да док је упокојени био жив није му било лако да живи са овом баком. Ни једну добру реч му није рекла.
Дакле, хајде да љубимо једно друго сада, док смо живи и живимо заједно. Говорите добре речи особи која се налази поред вас. Ово ће вам рећи мужеви који су сахрањивали своје жене, или жене које одлазе на гробове својих упокојених мужева и изговарају речи које им никада нису говориле док су били живи…
Затим реците свом мужу шта желите да чујете од њега:
– Желим да ме уважаваш, да ми говориш да ме волиш. Да то говориш стално.
Тако је човек створен. Он жели да чује ту реч, жели да зна да га неко воли, штити, налази се поред њега. То је заједничка потреба свих нас. Нема човека коме то не би било потребно. Неопходно нам је да се научимо да волимо јер бити човек Божији значи – научити се да осећаш потребе и бол друге особе.
Добро је имати породицу. Тајна је у томе да нама пре свега не недостаје новац, нама недостаје блискост и љубав.
Ако видиш да се твоје дете код куће смеје, радује, пева, онда твој дом представља рај. Независно да ли имаш новца или не, то је нешто изузетно. Стављаш кључ у браву и мислиш: „Кући ме чека жена која је створена за мене, која ме воли и мисли на мене“. А жена говори у себи: „На послу сам, али знам да муж мисли о мени, нашем детету и породици“. У томе је срећа.
Економска криза у Грчкој је показала да осим економског, нама недостаје и душевног „сувишка“. Немамо снаге, немамо међусобне љубави, узајамне блискости. Зато се веома снажно мучимо.
Верујте ми, изузетна је ствар што сте у браку. Не гледајте на то што ни ја, нити многи други нисмо ожењени. Нас је Бог призвао за нешто друго, ми имамо други пут. Никада не мислите да сте учинили погрешан корак када сте склопили брак. Неће пропасти оно што чините.
Онима који још увек нису у браку желим да кажем: на почетку добро размислите о свом избору. На шта мислим? Две ствари: особа коју си изабрао за породичан живот треба да буде чистог срца и доброг карактера.

Једном ми је једна девојка рекла:
– Упознала сам се са мушкарцем, али он није много религиозан. Да ли да се виђам са њим?
Питао сам је:
– Да ли си ти веома религиозна?
– Наравно! Зар нисам?
– Не мислим тако. Твоја исповест не показује да водиш савршен црквени живот, да се снажно бориш.
– Можда је и тако, али он ни то не ради…

То све није тако важно. Важно је да је твој изабраник добар, да има добру наклоност и да ваши карактери буду слични. Да вас међусобно не оптерећује присуство оног другог, да не можете да се заситите да се слушате, мислите, будете заједно. То је критеријум по коме се може судити да ли сте једно за друго. Тада ће Бог благословити ваш савез. Није довољно бити хришћанин да би оженио хришћанку. Ми можемо бити хришћани али не одговарати једно другом. Дешава се тако. Понекада саветујем младима:
– Погледај ову девојка, добра је, црквена!
– А шта ако не одговарамо једно другом?
– Па, она је добра хришћанка!
– Не, не могу: гледам је и не осећам ништа!
– Дете, али њен деда је свештеник!
– Шта ме брига што је њен деда свештеник? Какве везе то има?

Најважније је да се душе сједине и да људи могу да опште. Зато је неопходна пажња и према деци: не смеју се приморавати на нешто што због чега ћете се касније жалити и кајати се, плакати и цела ваша породица се мучити. Неопходно је да имате молитву у срцу, огромно уважавање једно према другом као и према свему ономе што се односи на брак.
Желим вам да се увек радујете томе што имате породицу, јер је у питању велика част. Ако имате једно дете, ако имате много деце, ако немате децу – све што је Бог дао свакоме и што сада даје, све што сада осећате – у питању је велика част, велики дар. Како је радосно знати да постоји особа која живи и постоји за тебе, да је у питању вољени који мисли на тебе, уважава те, да се ти налазиш поред њега, како је све то предивно! Велика је част то што вас је Бог оженио и поставио венце на вас: „Венчава се слуга Божији слушкињом Божијом“. То јест, твоја жена је твој венац. Твоја слава је твој муж. Како је то предивно! Желим вам да се радујете томе, желим вам дуге године породичног живота где ће све постојати ради добра: и разлике у мишљењима ради добра, и свађе ради добра, да се на крају душа смекша. Тако ће и бити, потребно је само време.
Живот треба да кипи и да кључа. Нека тако и буде, али вас Бог неће оставити. Када остаримо, постајемо мекши. То ми је рекао један дека. На исповести сам му рекао:
– Ви сте прилично духовно напредовали деко. Ви ми одавно нисте говорили да сте се свађали са женом.
– Ох, сада већ нисам у стању, тешко ми је, остарио сам, одговорио ми је он.
Уморио се и не може више да се свађа. Његово тело му такође сада не помаже и ако је у младости био темпераментан, сада седи и пристојно замоли:
– Молим те, донеси ми шољу чаја.
Значи да је смекшао.
Овај живот ће проћи и ти ћеш схватити да је твоја жена била твој највећи добротвор и да је твој муж био твој највећи добротвор. Захваљујући њему или њој ми ћемо доспети у рај, јер се заједно учимо трпљењу, смирењу, праштању. Учимо се да саслушамо, а не да говоримо. Учимо се да волимо. Где ћеш се још научити томе? Зар можеш сам да научиш то?
Једном се један брачни пар обратио Старцу Пајсију са питањем:
– Оче, када се свађамо, ко од нас треба да попусти?, питао је супруг, Свето Писмо говори да жена треба да се боји свог мужа и да му се у свему потчињава. Реци оче, ко треба да уступи?
Старац Пајсије је одговорио:
– Слушајте децо, када се свађате, нека паметнији попусти! Ко је паметнији, нека попусти. Прекидаш свађу и питање је завршено.

Када говори „прекидаш свађу“ мисли да је потребно да се свађа заустави, да се заборави, да се не измишљају танане методе да се она продуби. То је горе него свађа. Једна жена ми је рекла:
– Када се свађам са мужем, користим једно јако добро средство. Не разговарам са њим.
– Мислиш на то да показујеш спокој и смирење за време свађе?
– Не, оче! Просто не разговарам са њим! Правим се да не постоји, да га једноставно нема у кући!
– Да ли ти то мени озбиљно говориш?
– Да.
– Колико дуго све то траје?
– Три дана.
– Три дана?
– Да, толико дуго не разговарам са њим, мора да научи лекцију! Иначе, волим ја њега, оче, не брини се, волим га, него га уразумљујем на тај начин.
– Добро. А ако почнеш да разговараш са њим, зар он неће бити устању да схвати шта ти од њега желиш?
– Не разговарам са њим, јер ако будем разговарала, он ће се погордити!
Послушајте на који начин људи говоре једно са другим у породици! „Да се не би погордио, да не би имао много власти“ – какви су то односи када један другом намеће своју власт? Ми нисмо противници, не треба говорити: „Успећу да те победим“ – „Не, ја ћу те победити“. Љубав мора да победи. Христос треба да победи и јединство супружника треба да победи да би деца која гледају у вас са поносом могла да кажу:
– Хвала Богу што имам такве родитеље!

Једном сам питао једног малишана:
– Да ли волиш Бога?
Одговорио ми је:
– А какав је Он, Бог?
Рекао сам му:
– Бог те воли као што те воли твој тата. Бог је Отац! Као твој отац…
Малишан ме је прекинуо:
– Мој отац ме не воли пуно, он се развео од маме, одавно не обраћа пажњу на мене и одавно није разговарао са мном.
На који начин таквом детету објаснити да је Бог Отац, ако отац није пример за њега, ако му мајка није пример. Наравно, Црква се гради на дому у коме постоји снажан породични живот, тако да се може рећи детету:
– Чедо моје, Бог је као твој отац са срцем твоје маме која те воли.
Како то рећи тамо где нису добре породице?
Немој поредити своју жену са другом, свог мужа са другим мушкарцем, своје дете са другим дететом. У питању је твоја жена, твоје дете и тачка! Не смеш се стидети свог детета, свог мужа или жене.
Запамти: имаш добро дете, ти си добра, твој муж је добар и дужни сте да се сви заједно потрудите да урадите нешто добро у свом животу!


НАПОМЕНЕ:

  1. Један од степена у монаштву – прим.прев.
  2. О. Андреј Конанос у Грчкој води радио емисије у којима обрађује актуелна питања савремености кроз призму православне духовности – прим. прев.
  3. Игра речи, јер се за време црквеног венчања пева песма „Исаије, ликуј!“ – прим. прев.
подели објаву / deel de blog

Повезане објаве / gerelateerde posts